Aug 31, 2017

Pirin: U kamenom panteonu slovenskih bogova


Mnogo je tačaka na ovoj planeti koja su u stanju da običnim smrtnicima oduzmu dah i pomere im tlo pod nogama. Kao sićušna bića koja uvek streme samo na gore, nekako najviše pažnje obraćamo na najveće planinske masive, najviše vrhove, najteže staze... Oni "večiti drugi" mnogima ostaju u zapećku, a da ponekad lepotom i snagom daleko nadmašuju one prve. Tako je i Pirin retko kome prva asocijacija na planine Balkanskog poluostrva - niti je najveća, niti je najviša, niti je najpopularnija planina na Balkanu, ali se po suvoj moći retko koje drugo mesto može meriti sa masivom koji su još stari Sloveni smatrali domom svojih bogova.

Mnoge planine s godinama su stekle i kolokvijalne naslove koji ih pobliže opisuju. Često su to tek preterivanja, ali obično se pri susretu sa nekim od tih nadimaka može stvoriti bar približan pojam o mestima na koja se odnose. A kad neku planinu zovu "najveličanstvenijom i najstrahotnijom bugarskom planinom", pa makar u tom imenu bilo i vrlo malo istine, onda tu nema mesta šali. A onda kad se jedna takva silesija kao što je Pirin po prvi put ugleda uživo, postaje jasno da su sve te bajke verovatno utemeljene u istini. Postoje dve teorije o nastanku imena planine: prva je da potiče od imena vrhovnog slovenskog božanstva Peruna koji je po legendi živeo na vrhu, a druga da vodi poreklo od tračanske reči "perintos", u značenju "stenovita planina"; i jedno i drugo deluju podjednako verovatno i slikaju jednako snažnu i živu sliku.





Gledano čisto po brojkama, Pirin je druga planina po visini u Bugarskoj i treća na Balkanu. Najviši vrh Pirina - Vihren, sa 2914 metara nadmorske visine, nadvišuju samo Musala na Rili (za 11 metara) i Mitikas na Olimpu (jedva tri metra). Postoje ipak stvari koje se ne mogu izmeriti, a koliko je svaka od ovih planina zaista impresivna ostaje u oku posmatrača, ali ipak nema pogovora da je Pirin mesto koje uliva samo divljenje i strahopoštovanje. Sa šezdeset vrhova viših od 2500 metara, nije nimalo čudno da su stari Sloveni svoje bogove nastanili upravo među ovim piramidama od granita i mermera.





U jednom svetu visoko razvijene planinske kulture kao što je Bugarska, sasvim je normalno da je jedanaest planinarskih domova raspoređenih širom Pirina međusobno spojeno odlično markiranim i održavanim stazama koje vijugaju između nebrojenih vrhova i preko 180 ledničkih jezera. Najveći i najposećeniji dom je Hiža Vihren, smešten u dolini između vrhova Vihren, Kutelo i Todorka, koji važe i za najatraktivnije ture na Pirinu, pa je tako "klasičnu turu" po slovenskom panteonu tako moguće izvesti u nekoliko dana, sa startom i ciljem ispred ovog doma. Sam dom udaljen je petnaestak kilometara od turističkog gradića Bansko, poznatog po zimskom turizmu, gde je lako naći prenoćište po sasvim pristojnoj ceni.

Hiža Vihren
Pogled na Bansko

Uspon na greben Todorka generalno služi za zagrevanje pred pohode na više vrhove, mada ni sama ta tura nije sasvim lagana. Naravno, sve je ovde stvar perspektive - iako je meni lično Todorka bila relativno lagan zalogaj, čuo sam i neke starije planinare kako se upinju da dokažu koliko je taj uspon zapravo težak i kondiciono i tehnički. Istina je naravno uvek negde na pola puta, pa se tako zaista treba dobro oznojiti do izlaska na greben, a dalje je izlazak na vrhove samo stvar skakutanja sa kamena na kamen - u ovom slučaju na ogromne granitne ploče za koje je teško shvatiti koji fizički proces ih je tako poslagao po tim visinama.

Ribno jezero
Žablje jezero
Pogled sa prevoja Todorina porta


Iako se najčešće pominju dva, Todorka zapravo ima tri vrha odgovarajućih naziva: Mala Todorka, Srednja Todorka i Velika Todorka koja se još naziva i Todorin vrh (Тодорин връх). O imenu vrha postoje dve legende: prva kaže da se odatle pred turskom poterom bacila bugarska junakinja Todorka, druga da je svoj život tu okončala jedna devojka istog imena kojoj roditelji nisu dozvolili da se uda za mladića kog je volela, prethodno isplakavši dva jezera u podnožju grebena koji se danas zovu Todorkine oči.

Detalji uspona na Todorku

Todorkine oči u podnožju grebena

Sa koje god strane se priđe grebenu, vrhovi se obično penju iz smera juga, pa tako prvo dolazi Mala Todorka (Малка Тодорка, 2712 m.n.v.), a malo dalje ka severu se nalazi Srednja (Средна Тодорка ili Междинен Тодорин връх), koja je od Male viša jedva za metar (mada neki izvori čak kažu i da je niža nekoliko metara). Od Srednje Todorke se greben spušta stotinak metara, pa ponovo penje do Velike Todorke (Голяма Тодорка, 2746 m.n.v.), odakle se pruža fascinantan pogled na Vihren i Kutelo sa suprotne strane doline. Sa severne strane ispod Velike Todorke nalazi se stanica žičare (koja vodi ovamo direktno iz Banskog) i početak spleta skijaških staza do podnožja planine, mada se za razliku od Savinog kuka na Durmitoru žičara ne može iskoristiti za skraćivanje uspona jer plato kod stanice od vrha deli vrlo strma i teško savladiva gola litica koju bi retko koji običan planinar ispentrao bez poteškoća...

Mala Todorka i produžetak grebena, u pozadini Vihren i Kutelo
Mala Todorka
Srednja Todorka

Posmatrano sa Todorke, Vihren i Kutelo izgledaju kao monolitne gromade najčistijeg belog mermera, dostojne samo bogova, običnim smrtnicima nedostižne. Naravno, čovek ne bi bio čovek kada ne bi makar pokušao da se popne na planinu zato što je tamo. Slučaj je hteo da se na putu ka Vihrenu nađemo baš na Preobraženje, za koje u Bugarskoj važi verovanje da će ono što čovek tog dana radi raditi cele sledeće godine, pa zato veliki broj Bugara hrli iz gradova u prirodu, mada ne nužno i na vrh planine.

Pogled na Veliku Todorku sa Srednje
Velika Todorka
Pogled na Vihren i Kutelo sa Velike Todorke

Vihren (Вихрен, 2914 m.n.v.) spada u takozvane ultraprominentne vrhove, što će ugrubo reći da apsolutna visinska razlika najniže tačke padina vrha i samog vrha iznosi više od 1500 metara. Samim tim, najkraći i najlakši način za uspon na Vihren možda jeste kratak, ali nije nimalo lak: od Hiže Vihren do stuba na vrhu ima jedva tri kilometra staze, ali i kilometar u vertikalnom smeru!

Početak uspona na Vihren



Izbor staze do vrha zavisi od više faktora, a onima koji žele više uzbuđenja preporučuje se uspon sa severne strane, strmom i prilično izloženom stenovitom stazom delimično obezbeđenom lancima. Suprotna, južna strana prilično je drugačije morfologije: iako je isto vrlo strma i prekrivena sitnim krhotinama kamena, ovde još ima koliko-toliko zemljane staze pa samim tim uopšte nema tehničkih detalja.

Uspon na Vihren sa južne strane




Kako god došli do vrha, i uspon i silazak su dosta naporni i zahtevaju visoku koncentraciju zbog mogućeg proklizavanja na podlozi: sa južne strane na sitnom rastresitom kamenju, a sa severne na glatkom mermeru... Sam pogled sa vrha možda i nije savršen, ali je zato vrhunsko uživanje u savladavanju litica zagarantovano! Doduše, samo po potpuno suvom danu; kako se ovakva podloga ponaša i na najslabijoj kišici mogu samo da pretpostavim, ali komemorativne table uz stazu govore više od bilo kakvih znakova upozorenja.

Vihren
Pogled sa Vihrena na Kutelo i Banski Suhodol

Za većinu planinara, uspon na Vihren je celodnevna avantura za koju treba odvojiti minimum šest sati efektivnog pešačenja. Oni malo bolje kondicije i veće gladi za surovim lepotama prirode mogu po silasku sa Vihrena (doduše, samo pod uslovom da se spuste sa vrha po severnoj strani) da produže i na susedni vrh Kutelo, ali i dalje na prevoj Končeto, pa možda i da pređu ceo prevoj do vrha Banski Suhodol. Cela ova tura (Vihren-Kutelo-Končeto-Banski Suhodol) smatra se jednom od najekstremnijih planinarskih poslastica na celom Balkanu, pa zašto onda ne iskoristiti priliku?








Kutelo (Кутело, 2908 m.n.v.) je drugi vrh Pirina po visini, udaljen od Vihrena svega par kilometara vazdušnom linijom. Ove dve mermerne grdosije deli samo jedan prevoj, pa dovoljno jak i brz planinar može stići sa vrha Vihrena do vrha Kutela (ili obrnuto) za svega sat vremena. Padine Kutela podsećaju na južnu stranu Vihrena, to jest mnogo su strme, prilično krušljive i kondiciono zahtevne, ali bez tehničkih deonica.


Severna strana Vihrena, sa puta za Kutelo



Kutelo zapravo čine dva vrha, nazvana Kutelo I i Kutelo II, za koje neki izvori kažu da su iste visine a drugi da je razlika svega jedan metar u korist južnijeg vrha, odnosno vrha I. Ova dva vrha deli staza po praktično ravnom grebenu, toliko uska da jedva dva čoveka mogu da se mimoiđu. Budući da su pogledi sa dva vrha vrlo slični (mada za moj ukus i malo lepši od onog sa Vihrena), neko bi možda pomislio da nema naročitog smisla ići do kraja grebena Kutela, i taj bi onda bio uskraćen za možda i najveću atrakciju koju Pirin može da ponudi vikend-avanturistima - prevoj Končeto!

Kutelo I


Kutelo II

Razapnut između vrhova Kutelo i Banski Suhodol, prevoj Končeto (Ко̀нчето) balansira između dva ambisa duboka više stotina metara. Stazu dugu oko kilometar a široku jedva između pola metra i metar planinari najčešće opisuju kao hod po slemenu kuće, s tim što toliko visoka kuća teško da postoji igde na svetu. Za one koji pate od akrofobije ovo je mesto iz najstrašnijih noćnih mora, ali ni onima koji nemaju tih problema nije apsolutno svejedno. Ime prevoja na bugarskom znači "konjić", a kažu da potiče od toga što ga mnogi planinari prelaze tako što uzjašu planinu kao konja i mic po mic puze na drugu stranu.







Celom dužinom prevoja montiran je rukohvat od čeličnih sajli koji ipak ne umanjuje osećaj balansiranja na ivici noža, a poseban akcenat daje još nekoliko komemorativnih tabli na deonicama odakle su se neki raniji nesrećni namernici sunovratili u svoju propast... Pritom je zbog konfiguracije terena više puta neophodno provlačiti se sa jedne strane sajle na drugu i preskakati zjapeće praznine između kamenih gazišta, pa bi se prelazak Končeta najpribližnije mogao opisati kao ples na žici na 2800 metara visine. Pa ko voli, nek izvoli...






Na sreću za one koji tek kad se uhvate za sajlu shvate da imaju strah od visine, negde na polovini prevoja postoji staza (takođe obezbeđena) koja vodi niže niz stranu i dalje do relativne bezbednosti. Oni dovoljno hrabri (ili, pre će biti, ludi) mogu da nastave i dalje do vrha Banski Suhodol, s tim što u tom slučaju moraju da računaju i na povratak, opet do polovine prevoja i pomenute staze za silazak s grebena. Sam Banski Suhodol (Бански Суходол, 2884 m.n.v.), iako mu ime više asocirana na ravničarske oblike reljefa, slovi za treći najviši vrh Pirina, a pogled na Kutelo i Vihren je nadrealan. Pa čak i da sjajne vizure ne opravdavaju toliku muku, doživljaj prelaska Končeta bio bi sam sebi dovoljna svrha.

Pogled sa Banskog Suhodola na Kutelo i Vihren


Za dva dana preći ono za šta je mnogima potrebno tri samo po sebi je bio uspeh, koji je uspela da ostvari većina grupe s kojom sam bio na Pirinu. Za treći dan ostala je planirana kraća tura na manje poznat Muratov vrh, ali mnogima je planinarenja bilo sasvim dovoljno. Moram da priznam da sam se na trenutak lomio da li da i ja posvetim dan šetnji po Banskom, ali premišljanje je trajalo jedva nekoliko milisekundi pre nego što sam čvrsto odlučio: sutra ću se na Pirinu popeti na Murata!



Uspon zaliven odgovarajućim napitkom
- proizvodi i puni: Carlsberg Serbia, Čelarevo

Muratov vrh (Муратов връх, 2669 m.n.v.) ipak nema veze sa sultanom ubijenim u Kosovskom boju, već se ime vrha vezuje za izvesnog Murat-bega, turskog namesnika u ovim krajevima, koji se prema predanju toliko intenzivno udvarao izvesnoj bugarskoj čobančici da je ona spas potražila u skoku s vrha. Bilo kako bilo, izgleda da su u stara vremena vrhovi Pirina bili najprimamljiviji mladim Bugarkama sa suicidnim tendencijama, ali s obzirom na fizionomiju ovog vrha pitanje je da li je možda postojao i lakši način.



Muratovo jezero

Do Muratovog jezera (nisam čuo legendu o njegovom imenu, ali pretpostavljam da se i dotični beg jadničak sit isplakao kad mu se ljubljena bacila sa planine) u podnožju vrha od Hiže Vihren se može stići za sat vremena, ali nadalje stvari postaju guste. Od jezera se staza prvo penje velikim nagibom, nekoliko puta preseca siparska polja, a onda se ulazi u završni uspon preko velikih kamenih ploča bez prave staze, gde treba dobro paziti na svaki korak jer su neke ploče nestabilne, na nekoliko mesta se treba spuštati u procepe između stena pa izdizati na drugu stranu...


Prevoj Banderiška porta


Dovoljna ilustracija težine uspona je što se prvih osam i po kilometara staze do prevoja Banderiška porta, sa visinskom razlikom od sedamsto metara, od doma savladava za oko sat i po, a za poslednjih petsto metara sa visinskom razlikom od stotinak metara potrebno je više od pola sata. Vredi li? Makar i samo zbog uživanja u usponu, apsolutno. Uostalom, pitam se koji vrh u celoj ovoj plejadi ne bi bilo vredno ispenjati...





Nažalost, vremena za više vrhova nije bilo. Nešto se ipak mora ostaviti i za neku drugu priliku... A izbor je toliki da mi se čini da bi i meseci posvećeni Pirinu bili prekratki da se sve što iole vredi ovde sagleda u potpunosti. Da li su tri dana dovoljna da se oseti sva moć jednog od najviših planinskih masiva na Balkanu? Teško... Ipak, ono najbitnije i najatraktivnije sasvim je moguće obići i videti i za manje vremena.

Muratov vrh
Pogled sa Muratovog vrha na Muratovo jezero i greben Todorke

Da li je ovo zaista najmoćniji balkanski masiv, ostaje otvoreno pitanje. Ako je dovoljno dobar bogovima, ko smo mi da išta zameramo? Naše je samo da se divimo i već planiramo povratak. A vratiti se hoćemo. Tako mi Peruna!



Do tada, možda nekome posluže i ovi trekovi:

Todorka: https://www.wikiloc.com/wikiloc/view.do?id=19458953
Vihren - Kutelo - Banski Suhodol: https://www.wikiloc.com/wikiloc/view.do?id=19462379
Muratov vrh: https://www.wikiloc.com/wikiloc/view.do?id=19462610

Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment