Aug 22, 2017

Preporuka albuma za kraj leta: Steven Wilson - "To The Bone" (2017)


Više od dve godine nakon poslednjeg long-plej izdanja, Stiven Vilson se vraća na scenu novim albumom - "To The Bone". Očigledno shvativši da bi svaki pokušaj nadmašivanja prethodnog remek dela bio pretežak zadatak, prog guru se ovog puta odlučio za neke žanrovske i koncepcijske zaokrete, izazvavši vrlo podeljene reakcije. Rezultat je ploča za koju je potrebno dosta vremena da bi se svarila na pravi način, ali su konačni utisci više nego pozitivni.

Primeri umetnika koji posle više od dve decenije aktivnosti na sceni stvaraju relevantna i vredna dela zaista su retki, a ako postoji i nešto ređe to su onda umetnici koji i posle toliko vremena ostaju praktično nepoznati širokoj javnosti uprkos neospornom kvalitetu i kontinuitetu rada. U slučaju Stivena Vilsona, priznanje generalne publike usledilo je tek poslednjih godina i to najviše zahvaljujući seriji odličnih solo radova posle rasformiranja matičnog benda Porcupine Tree, koja je kulminirala albumom "Hand. Cannot. Erase.", po mnogima jednim od najboljih albuma progresivnog roka XXI veka. Međutim, kao što to često biva, posle ovako monumentalnih izdanja ostalo je samo jedno pitanje: kuda dalje?



U tom smislu, "To The Bone" je sve samo ne logičan nastavak svog prethodnika: umerenijeg muzičkog izraza na ivici popa, svedenije i konvencionalnije kompozicione forme i bez sveukupnog koncepta. Za autora od koga smo navikli na konceptualna izdanja, nedostatak glavne teme koja bi se provlačila kroz sve pesme je mač sa dve oštrice koji dozvoljava širi zamah u svakoj pojedinačnoj numeri ali i ne oprašta muzički slabija mesta, međutim (ako izuzmemo činjenicu da dinamika albuma malo pada u drugoj polovini) Vilson ovu situaciju rešava u svoju korist. Tako je svaka pesma svet za sebe, a ceo album radi kao kompilacija različitih žanrova koja čini pomalo paradoksalnu celinu, istovremeno vrlo heterogenu ali i prilično koherentnu.



Po sopstvenom priznanju, Vilson je novim albumom želeo da napravi omaž muzičkim uzorima iz mladosti, što se u nekim numerama izuzetno oseti. Iako su uticaji vrlo različiti, od Bitlsa i Eltona Džona do sastava kao što su ELO i ABBA, generalni utisak kom se ne može pobeći tokom preslušavanja je da ovaj novi Vilson (svesno ili ne) muzički najviše podseća na Pitera Gebrijela iz druge polovine osamdesetih, a neizbežna su i poređenja karijera ova dva muzičara, koji su obojica potekli iz progresivnih voda da bi (za Vilsona, za sada) završili u eklektičkom pop-roku bez otvorenih komercijalnih pretenzija.



Nažalost, baš zbog tih žanrovskih eksperimenata deo publike je dočekao novi album na nož, izrazito negativnim komentarima na društvenim mrežama, od čega je najgore prošla pesma "Permanating" sa šarenim spotom sa bolivudskim plesačima. Opet paradoksalno, Vilson je tako postigao nešto skoro nezamislivo - da izgubi mnogo slušalaca jednim suštinski odličnim albumom. Međutim, sudeći po reakcijama kritike i onog otvorenijeg dela publike, za (već!) pedesetogodišnjeg muzičara ovo je tek novi početak. O tome svedoči i prvo mesto na top listama prodatih albuma u Velikoj Britaniji svega nekoliko dana posle premijere, što je u startu izuzetan uspeh za izvođača čije ploče do sada nisu ulazile ni među prvih deset na toj listi... Koliko sve to znači za jednu praktično zaokruženu karijeru, samo će vreme pokazati.



Suma sumarum, mada na prvo slušanje može da deluje čak i odbojno, u pitanju je jedan album koji zaista vredi čuti, na šta god da nas je Stiven Vilson navikao za sve ove godine. A budući da je ovakav iskorak retko ko mogao da očekuje, pitanje "kuda dalje" ostaje otvoreno i posle "To The Bone". Jedno je sigurno, biće to jedna zanimljiva vožnja...


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment