Sep 15, 2017

David Gilmour Live At Pompeii (2017)


U sredu 13. septembra 2017. godine, publika u izabranim bioskopima širom sveta imala je priliku da uživa u jedinstvenoj simultanoj projekciji novog koncertnog izdanja Dejvida Gilmora - "Live At Pompeii". Punih 45 godina posle istoimenog filma koji je obeležio jedan deo karijere Pink Floyd, gitarista i pevač čuvenog sastava vraća se u amfiteatar nadomak Napulja, za prvu manifestaciju sa publikom još od rimskog doba. Da li je vredelo, i koliko to sve ima smisla?

Amfiteatar u Pompeji smatra se najstarijim rimskim amfiteatrom i prvom građevinom ovog tipa izgrađenom od kamena, ali to nije najbitnije u priči o njemu. Ono po čemu danas pamtimo Pompeju i obližnji Herkulanum je katastrofalna erupcija Vezuva 79. godine naše ere, kada su oba grada potpuno zbrisana sa lica zemlje i zaboravljena za narednih petnaest vekova, kada su 1599. godine prvi ostaci sasvim slučajno otkriveni prilikom kopanja kanala za skretanje toka reke Sarno. Od tada do danas, serije istraživačkih radova otkrile su morbidno fascinantan svet savršeno očuvan u trenutku nepojmljive tragedije, zamrznut u vremenu na vrhuncu bogatstva i dekadencije.




Pink Floyd su u Pompeju došli u oktobru 1971. godine, na nagovor francuskog režisera Adrijana Mabena, koji je osmislio koncept nastupa benda u rimskom amfiteatru. Pink Floyd su u to vreme bili pri kraju svoje rane psihodelično-progresivne faze, album "The Dark Side Of The Moon" (koji će ih lansirati među komercijalno najuspešnije izođače na svetu) bio je u procesu nastajanja i verovatno niko od učesnika celog projekta nije bio svestan da su neke od kompozicija tada poslednji put izvodili uživo. Po prvobitnom planu, nastupu je trebalo da prisustvuje i publika, ali su gradske vlasti to ipak zabranile, iz straha da bi gledaoci mogli da oštete iskopine. Tako su Gilmor, Voters, Rajt i Mejson odsvirali nekoliko svojih jezivih ranih numera u jezivo praznom amfiteatru antičkog grada jezive sudbine, i stavili tačku na jedno poglavlje svoje karijere.




"Live At Pompeii" ostao je važan dokument ne samo za pratioce Pink Floyd, već i u istoriji rokenrola uopšte. Siguran sam da ne postoji ljubitelj psihodeličnog roka koji ovaj film nije gledao bar dvocifren broj puta, a starim fanovima koji do dana današnjeg tvrde da se bend prodao albumom "The Dark Side Of The Moon" ovo dođe kao neka vrsta Svetog pisma. Zato je sama ideja o novom koncertnom filmu u istom okruženju od početka izazvala vrlo podeljene reakcije kod publike, od onih koji su bili oduševljeni (ulaznice za oba spektakla zakazana za početak jula 2016. godine rasprodate su u roku od nekoliko minuta, godinu dana unapred), preko skeptika do otvorenih protivnika.




Međutim, od oktobra 1971. do jula 2016. prošlo je mnogo vremena i ništa više nije isto. Pink Floyd odavno više ne postoji, Voters i Gilmor se bave sopstvenim karijerama, Nik Mejson je u penziji a Rika Rajta više nema među živima. Nekadašnji bosonogi dugokosi mladić sa gitarom danas je proćelavi sedi starac kojeg vreme nije mnogo štedelo, ali je i dalje u stanju da pravi dobru muziku. Generalno gledano, muzičari sa višedecenijskim stažom mogu se podeliti u dve grupe: one koji ošljare i žive od stare slave i one koji još uvek daju sve od sebe uprkos činjenici da je njihov zenit odavno prošao. A iako se njegov repertoar značajno oslanja na hitove Pink Floyd, Gilmor definitivno spada u ove druge.



Shodno tome, najadekvatniji opis filma "David Gilmour Live At Pompeii" mogao bi stati u jednu reč - izuzetno! Od početka do kraja, ovo je sve samo ne nostalgia act, Gilmor ni u jednoj sekundi ne igra na patetiku, ne pravi poređenja sa starim vremenima, a duhove prošlosti priziva samo kad govori o dragim prijateljima koji više nisu tu... A iako prateći bend svakako nije Pink Floyd (danas su uopšte retki muzičari koji umeju tako šmekerski da pokrivaju nedostatak tehničkih sposobnosti bujnom maštom), Gilmor gitarom i glasom toliko vlada situacijom da se to i ne oseti, a većina izvedenih pesama nikad nije zvučala bolje (ovde ću staviti izuzetak na "The Great Gig In The Sky", čiji novi vokalni aranžman mi se uopšte nije dopao, ali ne može baš sve da bude savršeno), od starih favorita do novih pesama koje tek u živom izvođenju dobijaju punu snagu. Publika (i oni srećnici u amfiteatru i mi čobani, budale u bioskopu) bi sigurno bila prezadovoljna čak i da je Gilmor samo otaljao posao, ali ovakvo prašenje i "ostavljanje srca na terenu" samo govori koliko je ovom muzičaru još uvek stalo, bila to Pompeja ili ne.




Tu onda dolazimo i do pitanja koje se nameće od starta: kakve sve to veze ima sa originalnim "Pink Floyd Live At Pompeii" iz 1972. godine? U suštini, skoro nikakve. Jedine poveznice su sam Gilmor, njegov crni strat (koji je tada još uvek bio samo običan crno-beli strat), jedna jedina numera koja je svirana u obe prilike ("One Of These Days") i vrlo kratak dokumentarni uvod. Čuveni amfiteatar sveden je samo na nivo pozornice, čak ne ni kulise. Glavna zvezda je ipak na sceni, sa gitarom u rukama, a koncert je uglavnom režiran tako da bi mogao biti bilo gde.

One Of These Days (1971)

One Of These Days (2016)


Zašto onda opet Pompeja? Po svemu sudeći ne iz nekog preteranog predumišljaja. Gilmor je poslednjih godina poznat po izboru živopisnih lokacija za svoje nastupe (palata Šenbrun u Beču, Arena u Puli, brodogradilište u Gdanjsku, teatar u Oranžu...), pa verujem da nije mogao da odoli prilici da makar pokuša da na ovom mestu napravi pravu priredbu sa publikom, nešto što nikome nije pošlo za rukom skoro dve hiljade godina. A kad mu je već uspelo, zašto onda ne napraviti i film? U suštini, Gilmor kao da se svojski potrudio da svima stavi do znanja da ovo nije ni nastavak ni rimejk priče od pre 45 godina, u krajnjoj liniji bez Votersa, Mejsona i naročito Rajta to ne bi ni imalo smisla. A gledajući film to nije zapravo ni bitno, jer jedan ovakav koncert ne bi izgubio na kvalitetu ni da je održan u sali neke mesne zajednice Bogu iza leđa...





Možda neki od nas nikad neće imati priliku da svoje muzičke ljubimce ikada vide uživo, pogotovo u tako neverovatnom okruženju, ali možemo da se smatramo makar malo srećnim što smo bar na neki način bili deo te priče, prisustvujući planetarnom događaju koji neće imati reprizu. Za utehu onima koji su ovu projekciju propustili, kompletno DVD izdanje je najavljeno za kraj meseca, a na njemu i još nekoliko pesama koje nisu uspele da stanu u puna dva sata bioskopske verzije; čak i da su izbačene jer nisu bile dovoljno dobre (u šta iskreno sumnjam) - vredi sačekati. A onda treba zamračiti sobu, odvrnuti zvučnike na najjače i uživati. Ništa drugo.


(Izvori fotografija: zvanični sajtovi i profili Dejvida Gilmora i Wikimedia Commons)

Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment