Sep 4, 2017

Sokobanja treking #2 - Ekstremna trka za ekstremne ljude


Trka u okviru Treking lige Srbije održana je na planinama Ozren i Devica u okolini Sokobanje po drugi put. Sigurno jedna od najatraktivnijih (ako ne i najatraktivnija), ali i najtežih (ako ne i najteža) trka ovog tipa kod nas ponovo je okupila veliki broj učesnika, a utisci su i ovog puta izuzetno pozitivni, što samo govori da prošlogodišnje oduševljenje nije bilo slučajnost. Da li se nešto promenilo? Ništa, i svašta.

Uhvatim sebe ponekad kako razmišljam da ovo moje pisanije o trekingu polako gubi smisao. Šta pisati o kolima koja funkcionišu besprekorno, kad je već jednom sve rečeno? Čvrsto rešen da ovog puta ne gubim previše vremena na fotografisanje, pakujem aparat u ranac tek pred sam polazak, pa čak i tad ne planiram da ga koristim za nešto više od zajedničke fotografije članova kluba. Jednostavno ne vidim šta bi u Sokobanji moglo da se dogodi da zaseni prošlogodišnje impresije, a o nekim propustima i manama staze nema ni govora. I dok moji saputnici, pa onda i kolege trekeri pred start, već komentarišu budući tekst, ja još uvek nisam siguran da zaista i želim da napišem koju reč...



I drži me to raspoloženje dosta dugo. Od starta u izletištu Borići, putem do odmarališta Lepterija, kamenitom stazom do Sokograda, gore-dole do vidikovca Golemi kamen, prašnjavim putem do ozrenske bolnice... A onda na scenu stupaju prvi grčevi. Prvo sitno, na kvarnjaka, pa lagano sve jače. Do manastira Jermenčić već pešačim, zapravo više vučem stopala po tvrdoj crvenoj zemlji. Tek tu prvi put vadim fotoaparat i škljocam. Još uvek "šiba voda na dva ceva", osvežava kao i uvek. Prosto da se čoveku učini da može da poleti. A baš i ne može...



Onda dolazi uspon na vrh Gavrančić koji mi ovog puta nimalo nije legao. Za sve ove godine, prelazio sam razne staze, i lake i teške, i bezbedne i opasne, i retko, vrlo retko mi se desilo da pomislim ono čuveno "šta mi je ovo trebalo". U Sokobanji se desilo. Grčevi, slabost, neka mutnoća u glavi. Hodam mehanički, samo se trudim da ne izgubim markaciju, na momente nisam baš najsigurniji gde se tačno nalazim. Prosto se sve nešto iščuđavam kako i zašto, ali racio ima spremne odgovore: nedostatak treninga, nedostatak sna, previše vremena za volanom (računajući i 300 kilometara na jutro trke - drugih 300 ostaje za uveče), previše bančenja (sa dobrim razlogom!), pa još i jedan minijaturni virus, zalečen tek nekoliko dana pred trku... Isključujem se. Nema smisla nabrajati više.



Penjem lagano Gavrančić, pa Leskovik. Tešim se da će spuštanje ka Oštroj čuki biti lakše. Svaki korak zabada eksere u listove, ne mogu ni da dignem stopalo više od par centimetara od zemlje. A opet mi ni u jednoj sekundi glagol "odustati" ne dopire ni do podsvesti. Kažu neki da planinarenje nije sport, da je treking obična šetnja. Neki kojima je vrhunac fizičke aktivnosti ispijanje piva uz fudbal na televiziji. Neko bi rekao "pa neka oni malo prošetaju ako je ovo samo šetnja", ali neka njih. Ova šetnja je ionako lepša bez takvih. Postoje razlozi iz kojih se neki sportovi zovu ekstremnim, i treking tu nije izuzetak. Pa makar to bila samo ekstremna šetnja.




Mogao bih da detaljišem i o ostatku staze. O stenju Oštre čuke. O širini Košavskih livada. O hladnoj vodi Barudžije. Mogao bih da detaljišem o nebu bez oblačka, o glavobolji, o gorućem bolu u butinama, o prosvetljenju da svemogući ibuprofen ipak nije dorastao nekim stanjima... Ipak neću. Samo ću izneti konačni utisak: ovo je verovatno najlepša treking staza u Srbiji i pravo je uživanje preći je. Eto! Ali, zar nisam to rekao i prošle godine?




Kad pričamo o stazama poput ove na Ozrenu i Devici, pobednici su ovde svi. Jednako oni sa medaljama oko vrata kao i oni koji su se jedva provukli kroz kapiju cilja u zadatom vremenu. Ipak, najveći pobednik ovde je srpski treking u globalu, ako ni zbog čega drugog onda zato što već sad, dva dana kasnije, iako niz stepenice još uvek idem kao nakrivo ušrafljen automaton (a tome nije toliko kriva staza koliko četiri sata u nepomičnom položaju za volanom posle trke), uhvatim sebe kako već razmišljam o sledećoj godini i sledećem izdanju sokobanjske trke. I zato što znam da nisam jedini. A ako to nije dovoljno dobar pokazatelj da cela ova priča itekako vredi, ne znam šta jeste.

Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment