Oct 19, 2017

Krčedinska ada: Nojeva barka Vojvodine


U samom srcu Vojvodine, između Srema i Bačke, smestila se Krčedinska ada, biser vekovima netaknute prirode. Na jednom od najvećih ostrva donjeg toka Dunava svoj dom je našlo na desetine vrsta, uglavnom ptica, ali i domaćih životinja koje su ovde doselili ljudi, a među kojima preovladavaju autohtone, danas gotovo zaboravljene rase. Zahvaljujući ograničenom prostoru na kom nema prirodnih predatora, životinje ovde žive u iskonskoj slobodi, uz minimalno mešanje čoveka, zbog čega Krčedinsku adu nazivaju i poslednjom oazom i Nojevom barkom Vojvodine.


Vojvodina, kao jedno od najplodnijih područja Evrope, od pamtiveka je obrađivana i kultivisana, tako da su predeli sa autentičnom stepskom vegetacijom praktično nestali već pre nekoliko stotina godina. Krčedinsku adu, rečno ostrvo površine skoro devet kvadratnih kilometara, od čega najveći deo čine livade, prvi su za napasanje stoke počeli da koriste paori iz sremskog sela Krčedina, po kom je ada i dobila ime iako se do bačkog sela Gardinovci sa ade skoro može dobaciti kamenom. Adu od Srema odvaja cela sila Dunava, koji je ovde širok skoro kilometar, a od Bačke rukavac koji popreko jedva meri par desetina metara.






Krčedinci su stoku ovamo počeli da dovoze skelom početkom XIX veka, a neke vrbe tada zasađene i danas daju hlad. U neka bogatija vremena na adi se moglo izbrojati na hiljade grla, a danas ih ima nekoliko stotina, ali uglavnom starih rasa koje su se gajile u Vojvodini u stara vremena kada se domaće životinje nisu cenile samo po veličini i količini proizvoda koji se od njih mogu dobiti.









Tako se ovde mogu zateći svinje mangulice i moravke, balkanski magarci, ovce cigaje, konji nonijusi, podolska goveda, domaće koke, morke, ćurke, pa i pokoji paun. Mnoštvo divljih barskih ptica, među kojima i retka i ugrožena crna roda. Pravi vojvođanski Edenski vrt. Životinje su ovde preko cele godine, u potpuno prirodnim uslovima, samo ih za vreme najoštrijih zima ili većih poplava nakratko sklone na sigurnije mesto. Same preko vode ne bi mogle nikako, ali za svaki slučaj tu su i neizbežni pulini, bez kojih slika vojvođanskog sela ni bi bila potpuna, da zavedu red ako treba.







Kad već životinje ne mogu preko vode, kako možemo mi? Tokom letnjih meseci, kad nivo vode opadne, sa bačke strane se Dunavac može preći na nekoliko mesta čak i peške, dok je ostatkom godine Krčedinska ada dostupna samo skelom. Do pre nekoliko godina prevoz životinja se obavljao improvizovanim splavovima, a posetioci su mogli da dođu na adu samo čamcem, dok je od skoro zahvaljujući opštini Mol koja je Krčedinu poklonila skelu omogućena poseta i većim grupama, doduše samo uz prethodnu najavu.








A šta se sve može na Krčedinskoj adi? Mogu se probati domaći specijaliteti - 'leba, masti i aleve paprike, slanine od mangulice i slično - eventualno i kupiti poneki proizvod domaće radinosti. Može se šetati i družiti sa životinjama, a posebna zanimacija za decu je jahanje magaraca. Može se pecati, eventualno i okupati, a može se i naći neko mirno mesto za  opuštanje, čitanje ili dremku. U suštini, ne mnogo toga. Nema ovde suvenira, turističkih vodiča, vizitorskog centra, kafića i restorana, svih onih veštačkih sadržaja kojima obiluju kojekakva etno sela i salaši kojih je po Vojvodini sve više. Ali baš zato je ovaj nedirnuti komad ravnice usred Dunava još vredniji.







Krčedinska ada nikad neće biti turistička atrakcija, niti bi ikad trebalo to da postane. Ovo mesto će pre svega uvek biti oaza vojvođanskog mira, Nojeva barka starih životinja Panonije... Neka mesta su jednostavno otporna na prolazak vremena, ma koliko bila blizu civilizacije, i takva bi trebalo i da ostanu. Pa i ako privuku ponekog namernika, to će uvek biti samo posebna sorta ljudi, oni koji ne traže instant uzbuđenja na svakom mestu i u svako vreme. Zato, ako želite da osetite davno izgubljeni duh stare vojvođanske ravnice, a imate dovoljno vremena da ne morate nikuda da žurite, Krčedinska ada može biti pravi izbor.



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment