Nov 12, 2017

Memorijal Reza Karimi


Voleli ih ili ne, memorijalne akcije su neizbežan sastavni deo planinarstva. Neko će reći da je to najlepši način da se održi sećanje na kolege planinare koji više nisu među nama. Učestvovao sam na mnogo memorijala, ali da budem iskren, nikad do sada na akciji posvećenoj nekome koga sam poznavao lično. Neobičan je to osećaj, u jednom trenutku hodati pored nekoga, a onda godinu dana kasnije odavati mu počast na stazama na kojima ste se godinama sretali...

Memorijal Reza Karimi održan je 11. novembra 2017. godine na Fruškoj gori, u organizaciji planinarsko-rekreativne sekcije FTN i planinarskog društva Fruška gora iz Novog Sada, čiji je Reza bio član. Skromno, svečano, vedro, onako kako dolikuje. Među gomilom lica, značajni likovi iz sveta planinarstva i trekinga. A ako i zanemarimo planinarske i orijentirske uspehe, kad bi se nabrajali najistaknutiji trekeri ovih prostora, ta lista ne bi bila kompletna bez Rezinog imena.




Pustiću da o tome ko je i šta je Reza bio govore oni koji su ga bolje znali. Ja sam ga samo sretao na trkama, uvek bismo se javili jedan drugom, razmenili poneku rečenicu, eventualno prešli neki deo staze zajedno i to bi otprilike bilo to. Dovoljno da mogu da kažem da sam ga poznavao, nedovoljno da mogu da kažem da sam ga poznavao dobro. "Ne volim ja da trčim, ja volim da se družim", rekao mi je jednom, začinjeno onim njegovim zaraznim širokim osmehom. Tako ću ga pamtiti.




Reza Karimi preminuo je na grebenskoj stazi, negde između Zmajevca i Ledinačkog crnog čota, krajem oktobra, u vreme kad je Fruška gora najlepša. A ove godine najživlje fruškogorske boje sačekale su novembar i šetnju u njegovu slavu. Dan nije mogao biti lepši, a odluka organizatora da učesnike memorijala podeli na šetače i trkače nije mogla biti ispravnija. Čast izuzecima, ali većina memorijalnih akcija na kojima sam bio svodila se na penzionere i kazane sa pasuljem. Nije da imam nešto naročito protiv ijednog od ta dva, samo to nije moje viđenje planinarstva, niti načina na koji bi trebalo iskazivati poštovanje prema liku i delu nekoga ko je svoj život proživeo aktivno. Pa ko voli da šeta imao je stazu za šetnju, ko voli da trči imao je stazu za trčanje, a ko voli da sedi pored oranije imao je i oraniju za sedenje, a drago mi je da primetim da takvih praktično nije bilo.





Koliko puta sam uopšte išao fruškogorskim stazama oko Popovice, ne mogu ni da izbrojim. A ne mogu da se setim ni kada su poslednji put i teren i šumska scenografija bili toliko idealni za trčanje. Ne znam da li je neukusno dati takav komentar, ali svejedno ću reći da sam siguran da su svi učesnici trkačkog dela memorijala iskreno uživali. Siguran sam da bi i Reza uživao da je bio s nama; verovatno bi opet uhvatio neku prečicu kako je samo on umeo, a onda bismo se na cilju opet svi zajedno smejali... Siguran sam da bi bio ponosan na akciju kakvu su mu priredili u spomen.




Niko ne može da zna šta nosi noć a šta dan. Danas te ima, sutra te nema i to je cela priča. Smisao, ako ga i ima, moramo sami da otkrijemo za sebe. A to nećemo uspeti sedeći u fotelji. I u to sam siguran.


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment