Nov 20, 2017

Još samo ovo: Treking štafeta 2017.


Oluja se u međuvremenu nesumnjivo istrošila, a ono što je preostalo od grmljavine sada je gunđalo nad udaljenijim bregovima, kao čovek koji govori: "I samo još nešto da kažem..." - dvadeset minuta pošto je priznao da je pobeđen u raspravi.
"Doviđenja i hvala na svim ribama", Daglas Adams


Rekoh li pre mesec dana da je treking sezona završena? Pa, bila je, jedno vreme. Onda se kao grom iz vedra neba pojavila ideja o treking štafeti. Direktor Vojvođanske treking lige Goran Žigić hteo je čisto da proveri ima li u već ukorenjenom takmičenju interesovanja i za ovakvu disciplinu: jedan krug i dva trkača koji ga prelaze naizmenično, jedan za drugim. I sudeći po odzivu - 24 dvočlane ekipe - izgleda da ima.

Sredina novembra, kiša, blato. Temperatura jedva nešto iznad nule, ni na pola puta do prvog dvocifrenog podeoka na Celzijusovoj skali. Letenka uronjena u maglu, sa livade se ne vide zgrade dečijeg odmarališta na drugoj strani fruškogorskog grebenskog puta. Danima šaljem poruke, telefoni zvone, jedni se javljaju, drugi otkazuju, treći se nećkaju... Ekipa je na kraju ipak tu, mala ali odabrana, šestoro najluđih koje Borkovac ima; teško da bi iko normalan svesno odabrao da provede subotnje jutro u ovakvom ambijentu bez preke potrebe. Pa ipak, odavno znamo da se neki nagoni ne mogu kontrolisati.




Drugi očigledno nisu bili takvog mišljenja, pa među pedesetak okupljenih nema i nekih standardnih uzdanica Vojvođanske treking lige, a redovnih takmičara iz Treking lige Srbije još je manje. Nije da ih treba nešto posebno kriviti, i mi koji znamo Frušku goru u prste umalo smo promašili Letenku po ovolikoj magluštini. Duvamo u prste da se zgrejemo dok pravimo plan na licu mesta, ko će s kim u ekipu, ko trči prvi a ko čeka izmenu...




Zvuk pištaljke označava start, prvi takmičari kreću i već posle nekoliko koraka guta ih magla. Mi ostali zbijamo se što oko zapisničkog stola što oko vatre na kojoj se kuva čaj u kazanu. Ljuti rivali sa staze, reklo bi se, sumiraju utiske sezone koja će se za koji sat konačno završiti, diskutuju o taktikama i planovima za sledeću godinu... U nekom drugom takmičenju nepojmljiv prizor, u trekingu samo jedna od stvari zbog kojih je iz godinu u godinu sve više učesnika na trkama.



Već sat vremena posle starta pojavljuju se i prvi finišeri, kreću izmene... Počinjem da brinem da su se ovi moji pogubili po magli, ali i oni me uskoro demantuju. Preuzimam učesnički karton od ekipnog parnjaka i trčim koliko me noge nose...



Krug Letenka-Andrevlje, takozvana "ultramaratonska petlja", odavno mi je jedna od manje omiljenih staza na Fruškoj gori. Mislim da će to reći svako ko je bar jednom prešao neku od ultraških staza Fruškogorskog maratona. Za neupućene, od starta maratona na Popovici do Letenke ima oko 80 kilometara, a onda se ulazi u petlju do Andrevlja i nazad, pravi dodatnih dvadesetak kilometara, ponovo vraća na Letenku i ponovo spušta na Andrevlje, sve ukupno skoro trideset kilometara jednog velikog "gde si bio - nigde, šta si radio - ništa". Ako je za utehu, štafeta bar ne ide na Papratski dô i Šuljamsku glavicu, pa je krug dugačak "samo" 13 kilometara. Pa opet nisam oduševljen što po ko zna koji put prolazim tu stazu, ali što se mora valjda nije ni teško.



Deonicu od Letenke do Andrevlja, uprkos tome što uglavnom ide nizbrdo, pamtim kao jednu od psihološki najtežih na maratonu. Delom zbog dužine, delom zbog toga što se po pravilu prelazi u mrklo doba noći, delom zbog nevremena koje nas je ovde sustizalo poslednje dve godine... Zato se prosto iznenađujem da mi za tih nešto više od šest i po kilometara treba manje od četrdeset minuta! Kad bih samo i na maratonu imao ovu lakoću u nogama na ovom delu staze... Puste želje...



Uspon od Andrevlja je već druga priča: kraća staza, oštriji nagib, i blato, blato, blato, pa onda još malo blata... Toliko da se na nekim mestima ne može čestito ni hodati, a kamoli trčati. Sustižem neke kolege/rivale na stazi, neki sustižu mene, malo šetamo, malo trčkaramo... Plasman ionako nije toliko bitan koliko uživanje u prelasku staze, a koliko je moguće u ovakvim uslovima čini mi se da svi uživamo u svakom pređenom metru ili uprkos svakom pređenom metru. Onda uranjamo ponovo u maglu i Letenka stiže i pre nego što smo joj se nadali...



A onda, kako bi to rekli fudbalski komentatori, nebo se otvorilo! Pljušte medalje! Žetva odličja za Borkovac! Bronza u mešovitoj muško-ženskoj seniorskoj konkurenciji, srebro i bronza za muške seniore! Ceo tim okićen sjajnim znamenjem! Blistava završnica izuzetne sezone! (Nećemo doduše reći da je kategorija bilo maltene više nego takmičara, i da medalje izgleda nisu uzeli samo radnici šlep-službe koji su došli na poziv jedne ekipe koja je imala peh sa automobilom... Kad već sija, što da se malo i ne hvalimo?)

Četiri stepena iznad nule...

Da li za treking štafetu ima interesovanja, u to više nema dileme. Da li ćemo se takmičiti na ovaj način i sledeće godine, tek ćemo videti. Ono u šta sam gotovo siguran je da će sledeća sezona odlučiti mnogo stvari oko daljeg razvoja trekinga u Srbiji i Vojvodini. Na koji način, i to ćemo tek videti.



Treking sezona 2017. konačno je gotova, i sve što je ostalo da se kaže je da je bila više nego odlična! Do početka sledećeg ciklusa takmičenja ima skoro dva meseca. Mnogo ili malo, zavisi kako se gleda. Valjalo bi se do tada i odmoriti, a opet lovorike nikad nisu bile najudobnija postelja... Pa i ako nekome u međuvremenu padne na pamet neka nova trka ovog tipa ("još samo ova!"), mislim da znam nekoliko ljudi koji se neće previše buniti...


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment