Jan 19, 2018

Novogodišnji maraton Šid 2018: Prva petoletka!


Prvi dan julijanske godine za trekere je već tradicionalno rezervisan za Novogodišnji maraton u Šidu. Prva sezonska dugoprugaška trka u prirodi i ovog januara je okupila takmičare iz cele Srbije, po peti put zaredom. Među njima se našla i ekipa rumskog Borkovca, prošlogodišnji vicešampioni Vojvođanske treking lige: sedamnaest zapetih pušaka, od novih lica do prekaljenih veterana ove planinarsko-trkačke discipline. Treking sezona može da počne!

Slučaj je hteo da za Vojvođansku treking ligu saznam nekoliko meseci pre održavanja prvog šidskog maratona, a zatim moje učešće na toj trci nije bilo nimalo slučajno. Prvi Novogodišnji maraton u Šidu, tada još uvek dužine 32 kilometra, pamtim kao pravo osveženje u odnosu na ostale planinarske maratone na Fruškoj gori, pre svega po tome što se nijedan metar njegove staze nije preklapao sa stazama Fruškogorskog maratona, Fruškogorske transverzale i drugih trasa koje bi većina planinara iz okoline znala da pređe i vezanih očiju, ali i po dobu godine u koje bi se retko ko odlučio da organizuje jednu takvu akciju.




Godine prođu dok trepneš. Iz januara u januar sve se pomalo menjalo: staza je produžena na punih maratonskih 42 kilometra, neke deonice su izmeštene, krov zvonika manastirske crkve Svete Petke kod Berkasova ofarban je u štrumpf-plavu boju, a ove godine je porta osvanula opasana Kineskim zidom... Pa opet, jedna stvar je već pet godina ista: dok ne prođe šidski maraton, treking sezona nije počela.




Pet godina je i mnogo i malo vremena, zavisi kako se gleda. Voleo bih da mogu da kažem da je Novogodišnji maraton za to vreme mnogo napredovao, ali, istini za volju, dobra organizacija od samog početka nije ostavila mnogo prostora za poboljšanja. Ruku na srce, nije da se ne dešavaju i propusti (i nije da ih ni ove godine nije bilo), ali ako znamo da se celom tom pričom uglavnom bavi samo jedan jedini čovek, zar iko iskreno može da kaže da bi sam samcit mogao bolje? Naravno, uvek će biti onih kojima okrepa neće biti dovoljna, onih kojima markacija neće biti dobra, onih kojima će smetati blato... Ovi prvi uvek mogu da odu u poslastičarnicu posle trke, drugi uvek mogu da odu na atletsku stazu na kojoj ne treba razmišljati o orijentaciji, ovi treći... Pa, oni uvek mogu jednostavno da ostanu kod kuće.




Novogodišnji maraton Šid pregurao je prvu petoletku, sa vrlo dobrim uspehom. Možda i najbolji pokazatelj za to je konstantan porast broja učesnika iz godine u godinu, ovog puta skoro trista učesnika, što trekera što rekreativaca. Sportski centar u Šidu nikad puniji, konkurencija nikad jača, krofne nikad slađe... Medalje za najbrže, pehari za prošlogodišnje šampione, pokloni za najvernije (po jedna reprodukcija slike Save Šumanovića za one koji su do sada učestvovali na svim šidskim maratonima), diplome i bedževi za sve. Ako je nešto i zafalilo (dobro, osim markacije na pojedinim mestima, ali imali ste kartu!), to je ona stara priča da dogodine maratona više neće biti... Kao neko ko je za ovih pet godina naučio skoro svaki metar staze napamet, nadam se da ćemo i dalje družiti u okolini Šida, makar još pet godina.



Manastir Svete Petke kod Berkasova, sa novim zidom i kapijom.
Nekad simpatična porta, iz godine u godinu sve nakaradnija...

Kada sam u zoru 14. januara 2014. godine na rumskoj železničkoj stanici čekao voz za Šid (verovatno nije bilo toliko hladno koliko se sećam), nisam ni u najluđim mislima mogao da pretpostavim šta će se sve izroditi iz proste ideje da te godine ispešačim sva kola Vojvođanske treking lige. Četiri godine i četrdesetak dugoprugaških trka kasnije (verovatno bih mogao da izračunam tačan broj, ali, iskreno, mrzi me), klub koji je te godine imao samo jednog takmičara (pa ne baš i naročito uspešnog) brani drugo mesto u generalnom plasmanu osvojeno prethodne sezone i ima desetoro maratonaca na 42 kilometra.

PK Borkovac treking tim

Od desetoro naših na velikoj stazi, šestoro su se prethodnog dana po nimalo naivnim uslovima popeli na Rtanj; od tih šestoro, Ivica i ja smo ta prokleta 42 kilometra istrčali. Dobro, uglavnom istrčali, nećemo sad cepidlačiti. Pet sati i četrdeset pet minuta možda nije sjajno vreme za klasičan maraton, ali za trail maraton, sa par kratkih ali solidnih uspona i blatnjavim deonicama po kojima je skoro nemoguće trčati, pa još dan posle zaista žestokog zimskog uspona, pametnom dosta. Ispešačiti, a kamoli istrčati maraton dan posle jake planinarske akcije možda i nije najzdravija stvar na svetu, ali može da učini da se čovek oseća življim nego ikad.

Čelična dama Dubravka Ivanić (treća sleva),
bronzana medalja u ženskoj konkurenciji na 42 kilometra
Mlada nada Slobodanka Bikicki,
šampionka VTL u kategoriji juniorki 2017.
Zlatna leptirica Jelena Radosavljević,
šampionka VTL u kategoriji seniorki 2017.

Kao takmičar, nikad nisam imao preterane rezultatske ambicije, pa nemam ni sad. Sâm sam sebi jedini pravi protivnik. Kao predvodnik jedne ekipe, to je već druga priča... Ne verujem da je bilo ko bogom dan da vodi druge. Verujem u ono "prvi među jednakima". Verujem da ako ne mogu sa
m da istrčim bar najveći deo staze, nemam prava ni da to tražim od drugih. A iskustvo mi je nekako pokazalo da kad ideš dobrim putem, dobro društvo se već samo pojavi. Trebalo je vremena da se ta grudva zakotrlja, ali sad se više ne može zaustaviti...



Želim da verujem da se i grudva Novogodišnjeg maratona u Šidu zakotrljala preko one granice kad više nema nazad. Voleo bih da u godinama koje dolaze unapred znamo gde ćemo biti 14. januara, ili makar gde možemo da budemo. Makar još pet godina. Pa još pet, i još...



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

2 comments:

  1. Thanks for sharing the blog. Keep sharing the blog.

    ReplyDelete