Feb 28, 2018

Reč, dve o uživanju u prirodi, uprkos ružnom vremenu (Zimski uspon na Trem 2018)


Kao i svakog februara u poslednje 22 godine, održan je još jedan Zimski uspon na Trem. Najviši vrh Suve planine i ovog puta je kao magnet privukao na stotine planinara iz Srbije i okoline, a onda se (kao i poslednjih godina) sakrio od radoznalih očiju pod velom oblaka... Sneg, vetar, hladnoća, magla, neko bi se zapitao čemu sve to? A ko se to zapita, nikad neće pronaći odgovor.

Kada su početkom dvadesetih godina prošlog veka Džordža Malorija, vođu prvog pokušaja uspona na najviši vrh sveta, novinari upitali zašto uopšte želi da se popne na Everest, on je jednostavno odgovorio: "Because it's there". Obične tri reči u kojima je sadržana cela filozofija koju će razumeti svako ko je osetio pravi dah planine, i koja će za neke druge ostati kompletna glupost bez ikakvog smisla i značenja.





"Ali šta ćemo na tom vrhu kad tamo nema nikakvog pogleda, bolji je onaj vidikovac tamo dole, a do njega se može i kolima..."

Ovakve konstatacije su ono što razlikuje izletnike od planinara i turiste od avanturista. Ovi drugi nikada neće odustati od uspona samo zato što će se umoriti, što će pokisnuti i iskaljati se i na kraju ostati i bez atraktivne panorame. I nikad neće moći onim prvima da objasne kako je moguće uživati mokar, promrzao, zaslepljen vetrom i maglom, sa bolovima u zglobovima, žuljevima na stopalima i podlivima ispod noktiju...





Kažu obično da je zimski uspon na Trem jedna od najzahtevnijih planinarskih akcija u Srbiji. Iskreno, znam još mnogo makar jednako zahtevnih, pa i nekoliko dosta zahtevnijih. Ali kakve god bile, ove akcije služe pre svega da čoveku pokažu od čega je sazdan. Priroda je tu najbolji sudija. I dok je sigurno lepše penjati se u manjem, odabranom društvu, i (vazda mnogoljudne) republičke akcije imaju i neki svoj cilj, da nas podsete da nijedan čovek nije ostrvo - da se ispričamo sa starim znancima, upoznamo neka nova lica i zajedno sa istomišljenicima (ponekad uprkos ružnom vremenu) - uživamo.






Međutim, poneki planinar može se prevariti pa da samo zbog toga što drugačije uživa u prirodi pomisli da je bolji od nekog drugog. Da samo zato što se popeo na neko brdo vredi više od onoga pod brdom, dok zapravo vredi više samo od jedne osobe - onog sebe od pre uspona. Svi oni koji "osvajaju vrhove""ruše planine" i "pobeđuju prirodu", to nisu planinari već obične puvadžije, a što se balon više naduvava lakše će i pući... O takvima je i ovoliko reči previše...






Istinski ljubitelji prirode znaju da ona ipak ima poslednju reč. Na njoj je da nam dozvoli ili uskrati ne samo pogled sa vrha nego ponekad čak i sam izlazak na vrh. Oni koji za uspone biraju samo idealne vremenske uslove toga možda nisu svesni. Nisu možda ni svi planinari. Oni koji jesu, itekako umeju da poštuju sve meteorološke prilike i da se osećaju ispunjeno čak i po snegu, vetru i magli.




Zašto se penjati na bilo koju ćudljivu planinu? Zato što je tamo. Zašto baš u zimskim uslovima? Odgovor na to valjda znaju svi oni koji su prošlog vikenda bili na Tremu. Čak i ako ne znaju sada, naučiće. Jer kad se taj virus jednom zavuče pod kožu dovoljno duboko, više nema povratka. Tada prestaje da bude bitno da li sija sunce ili padaju sekire, jer se ne uživa samo u pogledu, već podjednako u svakom koraku do vrha.

Ali ne, tako se ne postaje natčovek. Samo čovek. Samo živ.

Zar nekome uopšte treba više od toga?



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment