Mar 26, 2018

Buđenje trekerskog proleća - Kosjerić 2018.


Novi ciklus Treking lige Srbije je počeo! Organizacija premijernog kola za 2018. godinu poverena je beogradskom Balkanu, za koji se može reći da je opravdao naslov najambicioznijeg organizatora za ovu sezonu - skoro 400 takmičara možda nije bilo dovoljno da se obori rekord broja učesnika postavljen prošle godine u Subotici, ali jeste bilo i više nego dovoljno za odličnu atmosferu i nikad jaču konkurenciju na stazama. I mada ima sitnica koje bi se mogle domaćinima zameriti, ova trka će verovatno svima ostati u lepom sećanju, po mnogo čemu.

Po nepisanom pravilu, organizatori ovakvih trka beže od zimskog vremena kao đavo od krsta. Sa izuzetkom nekolicine manifestacija koje se namerno vezuju za zimske praznike, treking akcije se retko kada održavaju van perioda april-oktobar. Ovog puta, kombinacijom više faktora, trka u Kosjeriću dobila je čast da otvori ovogodišnji ciklus takmičenja, ali i vrlo nezgodan datum koji se u teoriji svrstava u rano proleće ali u praksi radije predstavlja poslednje trzaje zime. A zar je iko i pomislio da će teorija odneti prevagu?





I bez zimskih uslova, kosjerićka trka po Maljenu i Subjelu važila je za jednu od težih u kalendaru Treking lige Srbije prethodnih godina. Za to su najviše bila zaslužna dva glavna uspona na velikoj stazi; Crni vrh (dugačak, konstantan i naporan) i Subjel (kratak, oštar i kondiciono prezahtevan). Ove godine staza je malo produžena, tek toliko da obuhvati i još jedan zanimljiv vrh - Veliki Kozomor, o kojem više reči malo kasnije. Mada, nema sumnje da bi ova akcija privukla veliki broj takmičara iz cele Srbije i bez toga.

Treking tim PK Borkovac Ruma

Među desetinama timova našla se i desetočlana reprezentacija rumskog Borkovca, ekipe koja je prošle godine zauzela visoko peto mesto u ovom takmičenju koje postaje sve elitnije. Prekaljena, iskusna ekipa za dobre rezultate, pojačana osmogodišnjim Jovanom, mladom nadom spremnom za velika dela. Neopterećeni rezultatima, jedino što je moglo da nam pokvari dan bilo je mutno, maglovito vreme koje nije obećavalo mnogo. Ali ako je i istina da se po jutru dan poznaje, i u tom pravilu ima izuzetaka, u šta ćemo se ubrzo uveriti.







Već u prvim kilometrima staze sunce je počelo da se probija kroz oblake, a negde pred Crni sam izlazak na Crni vrh (1096 m.n.v.) dan se već uveliko pretvorio u pravu razglednicu kakvu smo čekali cele zime. Nestvarni zimski pejzaži koji su nas dočekali na maljenskim vrhovima izmiču opisima, pa teško da ih i fotografije dočaravaju u punoj meri. Nije ni čudo da mnogima u takvom ambijentu nije ni bilo do trčanja, već su samo šetali i upijali zimsko sunce, plavetnilo neba i belinu snega...



Crni vrh (1096 m.n.v.)

Novi deo staze obuhvatio je i greben Kozomor u zapadnom delu Maljena, sa vrhom Veliki Kozomor (1007 m.n.v.) i vidikovcem Mali Kozomor (976 m.n.v.), sa kog se pruža izuzetan pogled na dolinu Rosićke reke i gde je bila smeštena i treća po redu kontrolna tačka na velikoj i srednjoj stazi. Ipak, uživanje u vizurama pomalo je pokvario nedostatak vode za učesnike trke, koju organizator očigledno nije spremio u dovoljnim količinama. Razumem neka opravdanja kontrolora (po snegu se nije moglo izaći kolima na vidikovac, a nije bilo dovoljno volontera za nošenje flaša), ali izgovor da ih je iznenadio veliki broj učesnika jednostavno ne pije vodu, jer su se danima pre toga na Facebook stranici hvalili ciframa unapred poslatih prijava... Nisam ovo doživeo kao prevelik problem (ni kao učesnik trke, ni kao član Komisije za planinarski treking PSS), ali neki nažalost jesu. Šteta, jer je inače vrlo dobra organizacija potpuno nepotrebno dobila sitne minuse u raznim tefterima...



Veliki Kozomor (1007 m.n.v.)
 

Mali Kozomor (976 m.n.v.)

Ostatak staze posle vratolomnog klizanja niz greben Kozomora ponovio je dobro poznatu priču od ranijih godina: minijaturno Rosićko jezero, spomenik prirode vodopad Skakavac, diskretni vrh Mramor (560 m.n.v.) pored kog staza prolazi kao pored turskog groblja, pa onda ponovni prolazak kroz start u etno naselju Gostoljublje. Temperatura raste, sneg se u dolinama pretvara u reke koje teku stazama i blato koje šljapka između prstiju u ma koliko dobroj obući... Konačno, eto i proleća.


Rosićko jezero

Vodopad Skakavac
Mramor (560 m.n.v.)

A onda - Subjel! Već neko vreme se igram idejom da jednom prilikom beležim nasumične misli koje mi padaju na pamet tokom trekinga i da ih onda pretočim u tekst; ipak, takva impresija sa Subjela sadržala bi suviše reči kakve iz pristojnosti ne želim da koristim na blogu... Toliko o usponu. Toliko i o pogledu sa vrha.

Fotografija ipak ne može da prenese pravi nagib terena...
Subjel (924 m.n.v.)
Pogled sa Subjela

Sve što ostaje posle Subjela je strčati do cilja, gde već čeka deo ekipe. Ostaje uručivanje priznanja za prošlogodišnje uspehe (od čega dve medalje za našu čeličnu leptiricu Jelenu Radosavljević), ostaje dodela poklončića za najuspešnije juniore (od čega jedna bandana za našeg Jovana, koji je sa svojih osam godina prevalio 26 kilometara sa preko 1000 metara ukupnog uspona, čega se ni mnogo stariji ne bi postideli), ostaje druženje sa kolegama iz cele Srbije, planiranje taktike za naredna kola...

Podnožje Subjela
A par stotina metara dalje...
Nagrađene dame, zasluženo

Kao i uvek, sve što je na stazi bilo ružno nestaje kao obrisano gumicom. Kroz nekoliko dana niko se više neće sećati blata, svi će zaboraviti žeđ, bolovi u stopalima i upale mišića će sami proći... Ono što će ostati u sećanju je maljenska zimska idila, Crni vrh i Kozomor pod snegom okupanim suncem, i naravno Subjel. Jer i ono što je teško ponekad ume da bude lepo. Uostalom, ko bi to bolje znao od trekera i planinara?


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment