Apr 5, 2018

Resavski biseri: Beljanica, Resavska pećina, Lisine


Planinarske priče često umeju da liče na pecaroške. Neki usponi neopravdano važe za preteške, a atraktivnost nekih vrhova ne može da dostigne hvalospeve koji o njima kruže. Tako kažu da se sa vrha Beljanice vidi pola Srbije. Lažu! Dvaput sam proveravao - ništa se odatle ne vidi! Samo oblaci. Da li to znači da u resavskom kraju nema šta da se vidi? Nikako! Beljanica, Resavska pećina, Lisine, za ljubitelje prirodnih lepota i više nego dovoljno.

Prilazeći lagano uskim i krivudavim putem uz Resavu, duboko usečenu u okolna brda, vidik se postepeno otvara da bi se u jednom trenutku zakucao na gorostasni kameni zid na istočnom horizontu. U vencu Karpata, grdosija Beljanice stoji rame uz rame sa mnogo višim i impozantnijim rođacima. Nepregledno prostranstvo seku retki putevi, poneki potok i rečica. Lepota divljine, tek ovlaš taknute ljudskom rukom.



Otkad smo Jovana, Miloš i ja (zdušno potpomognuti gospođom Rut) pre koju godinu tumarali šumama Beljanice, mnogo toga se i promenilo i nije. Njih dvoje su nedugo potom otišli trbuhom za kruhom u majčicu Rusiju. Jovana je još uvek tamo. Smrčkove još ponekad pominje samo Boža (zvani Žulj), a i on je sad negde u Deželi. Kučaj i Beljanica su u procesu dobijanja statusa nacionalnog parka. Markaciju niko nije popravljao. Šume i travke još uvek isto mirišu. Na vrhu i dalje zavesa oblaka zaklanja mitski pogled. Kanjonom Resave još šibaju vetrovi. Verovatno mi od njih ovako suze oči... Neka neko već jednom isključi tu muziku iz "Grlom u jagode" pa da počnemo novu priču. Stare su svejedno već odavno ispričane.




Kasnimo. Znam da ne mogu ništa da učinim povodom toga, ali opet se žderem. Kao za inat, baš kad imamo potpuno ispunjen dan, vozači voze kao po jajima, ne prelazeći 80 na autoputu. U Resavsku pećinu stižemo okruglo četrdeset minuta posle vremena za koje smo najavljeni; to i nije toliki problem, ali se osećam glupo jer sam jedva izmolio da nam otvore sat pre početka radnog vremena a sad kasnimo. "Nema veze", kaže nastojnik, "ionako smo tek sad osposobili agregat". I tako, nama kasni autobus, pećini kasni struja, svi zajedno kasnimo u Evropu. Još jedna stara priča...

"Dvorana košnica" (jaja ksenomorfa)

"Predvorje istorije"

Ne bih smeo da tvrdim da li sam u Resavskoj pećini pre ovog bio dva ili tri puta. Kao kroz oblak pamtim neki izlet u osnovnoj školi, a mnogo bolje se sećam ekskurzije u drugom razredu gimnazije. I posle svih tih godina, očigledno nije sve ni izvetrilo. Oblici, hodnici, dvorane, sve to deluje neodređeno poznato. Neki kažu da su sve pećine iste, a nemaju pojma koliko nisu u pravu.


"Kristalna dvorana"



Resavska pećina nije ni najveća ni najbogatija ni najraznovrsnija, ali jeste najposećenija i verovatno najpoznatija speleološka atrakcija u Srbiji. Možda je to zbog pristupačnosti (ma koliko zavučena sa glavnog puta, i dalje je kudikamo dostupnija od mnogih drugih pećina), možda zbog dobrog marketinga, ali svakako se ne može reći i da taj status ne zaslužuje. Čak i bez (inače kvalitetne) vođene ture, ovu lepoticu Divljakovačkog kraškog polja itekako bi vredelo videti. Fotografisanje je inače strogo zabranjeno, mada kad bi se fotografisanje zabranjenih atrakcija kažnjavalo zatvorom, do sad bih već odavno pisao blog o protoku vremena u Zabeli. Neka pravila ionako postoje samo da bi se kršila.


"Bobanova dvorana"
"Koncertna dvorana"



Sa suprotne strane brda u čijim nedrima se ugnezdila pećina, Resava dubi svoj kanjon. Iznad nje, divovske stene Beljanice, naizgled nesavladive, nadvijaju se nad nižim brdima. Do gore vodi više staza, ali generalno se pravci dele na istočne i zapadne: trase koje odmah sa zapada ulaze u liticu tehnički su teže, ali i atraktivnije; suprotno tome, druge staze lagano obilaze odsečeni greben sa južne strane, strpljivo grade visinu, prikradaju se kao mačka, i onda - puf - stvaraju se na vrhu bez prave muke. Mi krećemo jednom od ovih drugih, grupa je velika i šarolika i po godinama i po iskustvu i ne dolazi u obzir da se zalećemo. Ma koliko bi neki od nas isprobali pravac "tunelske pećine" (kroz koju se jednim delom bukvalno puzi ispod stenovitog svoda), to ćemo ipak ostaviti za neki drugi put.

Resavo, vodo ladna

Lalin potok

Za neki drugi put ćemo ostaviti i veće detaljisanje o toku uspona. Akcija protiče kao neinventivan rimejk nekog sjajnog filma (Beljanica u oblacima the reboot): par dobrih ideja, izmenjena poneka scena, ali isuviše slično originalu da bi moglo da ponovi utisak. Na trenutke je izgledalo kao da ćemo imati sreće sa pogledom. Kratak prolećni pljusak sa ledom bio je osveženje. Onda su se oblaci ponovo zatvorili. Čini mi se da tu polovinu Srbije koja se vidi sa vrha Beljanice nikad neću videti...








Posle najkraćeg zadržavanja na vrhu u novijoj istoriji kratkih zadržavanja na planinskim vrhovima neminovno sledi spust. Posle jednog ovakvog uspona (koji i najlakšim mogućim smerom važi za jedan od tri kondiciono najteža u Srbiji, pored uspona na Rtanj i Trem) neminovno sledi hlađenje. Kod nekih neminovno sledi kukanje, kod nekih želja da se što pre završi sa pešačenjem. Iznenadan dezert u vidu nenajavljenog obilaska zaštićenog hidrokompleksa Lisine ipak briše svima umor sa lica.



Vrh Beljanice (1339 m.n.v.)
Ko vidi nindžino lice i priča o tome, umreće u najgorim mukama!

Rečica Vrelo je od svog izvora do ušća u Resavu duga nepunih kilometar i po. Pa ipak, i na tako maloj razdaljini uspela je da obuhvati dva izuzetna spomenika prirode. Izvor Vrela, zvani Veliko Vrelo, upravo je ono što mu ime kaže, i više od toga - nepojmljiva, neverovatna silina vode koja šiklja direktno iz kamena kao šampanjac iz previše mućkane flaše. Bukvalno sva voda sa jedne planine eksplodirana iz jedne jedine tačke. Prizor koji treba videti da bi se u njega poverovalo, ako je i tada to moguće.






Jedva koji minut hoda nizvodno od Velikog Vrela smestio se vodopad Veliki Buk. Kao da zna da smo ga prošli put zatekli nespremnog, u najslabijem izdanju, pa se sada dokazuje u punoj snazi. Kapljice vode pršte u izmaglici metrima oko drvene platforme. Tuširanje je gratis, uživanje u hladnoj vodi posle napornog dana - neprocenjivo...

Stara vodenica
Rečica Vrelo
Veliko Vrelo

Vodopad Veliki Buk


Ljudi kažu da je prvi utisak najvažniji, ali često je poslednji upravo ono što formira naš stav prema nečemu. Tako svi ovi ljudi koji su šetali sa nama sigurno neće pamtiti Beljanicu po blatnjavim putevima, oblacima i ledu, već pre svega po prelepom Vrelu i moćnom Velikom Buku. Posle ovakve akcije biće neminovne i planinarske priče. Neko će možda preterivati o težini uspona, neko o vremenskim (ne)uslovima, neko o lepotama prirode. Pa ako i te priče zaliče na pecaroške, tim bolje. Privući će neke druge znatiželjnike, da se uvere u njihovu istinitost. Njima želim više sreće sa pogledom. Sve ostalo im je ovde već na dohvat ruke.



Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment