Apr 18, 2018

Vršačke planine 2018: Uvek može bolje


Zašto menjati nešto što funkcioniše savršeno? To je bila prva pomisao kad sam video novo izdanje treking staze na Vršačkim planinama. Jedna od najbolje uređenih (ako ne i najuređenija) treking staza u Srbiji preokrenuta je naglavačke, izvrnuta kao čarapa, ispreturana i iskombinovana na potpuno drugi način od onog na koji smo godinama navikli. Priznajem, bio sam skeptičan. Ali učestvovati se mora; obuti patike i put pod noge, druga opcija ne postoji...

Subota ujutro, i na Vršačkim planinama mnogo toga je drugačije nego prethodnih godina. Staza i vremenski uslovi ponajviše. Umesto oblaka, kiše i magle, Široko bilo je okupano suncem; čak je i poslovični vršački vetar uzeo slobodan dan.

Bezazleni početak
Blago zakuvavanje

Kada sam pre nekoliko godina konstatovao da treking u Srbiji postaje sve prestižnije takmičenje, nisam mogao ni da pretpostavim koliko će se od tog vremena situacija promeniti - na ozbiljnije. Rezultatske kalkulacije iz oktobra 2014. u poređenju sa taktikama sadašnjih favorita deluju skoro kao pikanje lopte na seoskom poljančetu naspram finala evropskog prvenstva. U vreme dok je vojvođanski treking još bio u povoju (Treking liga Srbije je tek bila u planu) još uvek je bilo moguće da malo brži planinari zauzimaju visoka mesta na tabelama; o današnjoj konkurenciji dovoljno je reći da ove sezone prošlogodišnji šampioni ne uspevaju da završe trke ni u prvih dvadeset... Ozbiljnost obe treking lige raste eksponencijalnom progresijom.

Pogled ka Vršačkim vinogradima sa puta na Đakov vrh
Prolećna idila
Poslednji koraci do Đakovog vrha (449 m.n.v.)

Ali nisu ove godine bolji samo takmičari. To se može reći i za vršačku treking stazu. Koliko god da je stara staza delovala savršeno, prosto je neverovatno koliko ova nova funkcioniše bolje, na mnogo načina. Lepša, to je sasvim relativna stvar. Teža, po ciframa možda i ne, ali doživljaj staze se ionako ne meri brojevima. Logičnija, bez pogovora. Bolje organizovana, ako je to ikako bilo moguće - da.

Pogled na Vršac sa trim staze ispod Turske glave;
nije dobar kao onaj kod Crkvice, ali nije ni za baciti
Kula je ovog puta bila otvorena za posetioce;
kad god sam ja imao vremena za obilazak bila je zamandaljena...
Pogled sa Lisičje glave (590 m.n.v.) na Đakov vrh

Ako bih morao da sumiram staru vršačku stazu, to bi izgledalo manje-više ovako: kreneš i odmah se oteliš do Lisičje glave, sjuriš se u Središte, ispustiš dušu do Guduričkog vrha, sletiš u Mesić, istrošiš i ono malo preostale energije preko Glavice i do Đakovog vrha više nisi ni za šta, a još ostaju i Kula i Crkvica i Turska glava... Ono što nisam odmah primetio sa karte, a kupilo me je kod nove staze je gradacija vrhova od lakših ka težim - prvo Đakov pa Lisičja glava i na kraju Gudurički. Đaka izvučemo dok smo sveži, nema više besmislenog "slepog creva" kod Crkvice (nažalost, najbolji pogled na Vršac je kolateralna šteta), nema više konfuzije kuda oko Kule i Turske glave, do Lisičje glave smo već uveliko zagrejani, ostaje nam taman dovoljno snage za Gudurički i kad tu potrošimo i poslednji atom snage samo se spustimo na cilj do doma. Ako sam i pomislio da od stare staze ne može bolje, nova me je demantovala za sve pare. Uvek može bolje!

Trenutak kad je takmičar ispred mene shvatio da je na pogrešnoj stazi...
Možda i najbolji pogled na najviši vrh Vojvodine ikad
Uz Gudurički
Moj prijatelj Smuk
Poslednja iskušenja na velikoj stazi

Nebitno što je sunce nemilosrdno pržilo, što su na usponima noge bile kao od olova a na spustovima kolena pretila da iskoče. Nebitno što uspon na najviši vrh Vojvodine kao da nikad nije bio teži. Nebitni su bolovi, upale, grčevi. Ovo je do sada bio najbolji treking na Vršačkim planinama, i to je ono što je bitno. A to će potvrditi i skoro pet stotina takmičara!

Nemam običaj da ovde kačim svoje slike sa vrhova,
ali kraj jednog od najtežih uspona na "krov" Vojvodine vredi ovekovečiti
Gudurički vrh (641 m.n.v.)
Niz Gudurički
Niz gudure

Ipak, predviđanja da će ove godine u Vršcu biti oboren i apsolutni rekord broja učesnika na jednom kolu treking lige (postavljen u Subotici prošle godine) nisu se ostvarila. Falila su dva učesnika, kažu na cilju. A u mom timu se dvojica jutros nisu pojavila, to su taman oni, hoću da kažem, ipak ujedem se za jezik. Za zapisničarskim stolom je nervoza, samo im još trebaju neumesni komentari... Ono što većina učesnika ne vidi i uzima zdravo za gotovo je sve ono što stoji iza kulisa jedne ovakve trke. Koliko se truda (i pre svega živaca) ulaže da bi sve to izgledalo kako izgleda. Koliko cela ova priča postaje preozbiljna za sistem po kom funkcioniše.

Pet sati, devetnaest minuta i trideset dva kilometra kasnije...
Široko bilo (ili kako to piše na Google mapi - Was Widely)

Sistem koji funkcioniše na najbolji mogući način, a opet ima sasvim dovoljno prostora za poboljšanja. Jer koliko god nešto funkcionisalo savršeno, uvek može bolje. Ideje već postoje. Ljudi koji mogu da ih sprovedu postoje. Srpski i vojvođanski treking za sada su u najboljim rukama. Koliko još bolje sve to može, tek će se videti.


Spisak osvajača medalja na svim stazama, kao i kompletne rezultate kola, možete pogledati na portalu trekking-serbia.comhttp://www.trekking-serbia.com/sr/blog/odrzano-drugo-zajednicko-kolo-treking-lige-srbije-i-vojvodjanske-treking-lige-2018.html

Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment