Planinska toponimija Balkana prepuna je nadahnutih imena, koja odišu sirovom snagom i ulivaju strahopoštovanje. Pa ipak, ime retko koje planine toliko ledi krv u žilama kao Prokletije. Najviši i najsuroviji venac Dinarskih planina, strahotnih pejzaža i mračne istorije, s punim pravom to ime i zaslužuje.
U današnje vreme, kada i do skoro najnepristupačnije planine Evrope polako postaju turističke atrakcije, u Prokletijama i dalje postoje mesta na koja ljudska noga nikad nije kročila. Retko gde priroda toliko jasno čoveku daje do znanja da je sićušan i nebitan, da nije dobrodošao. A opet, retko koje tako zlokobno, prokleto mesto, toliko privlači avanturiste, kao pauk u svoju mrežu - jednom uhvaćeni, više ne možemo nazad...
O negostoljubivosti Prokletija najbolje govori istorijat istraživanja ovog područja. Početkom XX veka, kada u Evropi praktično više nije postojao nepopet vrh, Prokletije su geografima bile potpuno nepoznate, a čak i ono malo karata koje su prikazivale ovaj planinski venac bilo je u najmanju ruku sasvim proizvoljno.
Jednu od prvih ozbiljnijih naučnih ekspedicija preduzima Jovan Cvijić 1913. godine, koji prvi beleži neke od lokalnih toponima, uključujući i srpski naziv pod kojim danas znamo ceo venac.
Zanimljivo je da i stari albanski naziv Bjeshkët e Nemuna takođe znači Proklete planine (Albanci ih danas zvanično nazivaju Alpet Shqiptare - "Šiptarski Alpi", ali se to ime više drži samo na papiru), što svedoči da je zazor od ovih vrhova postojao sa obe strane...
 |
| Planinarski dom "Branko Kotlajić" |
Deo venca između dolina Grbaje (ili Grebaje) i Ropojana, jedan je od poslednjih istraženih poteza Prokletija, što zbog izrazito teškog terena što zbog izrazito teške geopolitičke situacije. Polovinom pedesetih godina prošlog veka u dolinu Grbaje dolazi ekipa beogradskog Radničkog, predvođena znamenitim Brankom Kotlajićem (čije ime danas nosi grbajski dom ovog društva), i vrši nekoliko prvenstvenih uspona na vrhovima Karanfila.
Kolika divljina su u to vreme bili Karanfili dovoljno svedoči podatak da je do trenutka kada su Kotlajić, Mitrašinović, Vidanović i Gradišar prvi put izašli na Severni vrh Karanfila već bilo ispenjano 11 od 14 vrhova viših od 8000 metara, od čega je samo na Everestu već bilo šestoro različitih planinara... Poslednji veliki svetski planinarski izazovi već su bili ostvareni, a to je bio samo početak istraživanja vrhova oko doline Grbaje...
 |
Moja prva fotografija Očnjaka (sa Severnim vrhom Karanfila u pozadini);
možda nije ništa posebno, ali kladim se da se Žako-Gijarmo osećao slično
kad je prvi put uhvatio K2 okom svog objektiva |
Nažalost, različita previranja sprečila su Prokletije da postanu planinarska destinacija svetskog glasa. Krvavi sukobi tokom devedesetih učinili su ionako surove predele još opasnijim. U još uvek nedovoljno istraženim bespućima danas bukvalno postoje zabranjene zone, staze kojima se jednostavno ne ide i vrhovi koji se penju samo iz potaje. Oko Grbaje još i ponajmanje.
Umesto da spajaju, ove planine i dalje razdvajaju ljude, drugačije narode a iste priče... Kao zaista nekom zlom silom proklete...
Naša ekipa u Grbaju stiže u popodnevnim časovima, uskim i klackavim putem od Gusinja, koji nas uvlači u dolinu kao u mišolovku dok nas odjednom sa svih strana ne okruže litice koje deluju kao da ih ne bi smelo biti moguće popeti.
Prvi direktan pogled na gorostase Karanfila i impozantni Očnjak jedan je od prizora koji ostaju urezani u sećanje za sva vremena, kao da su oduvek bili tu. Bubnjanje u ušima dok dah stoji i stoji zvuči kao neka Vagnerova uvertira. Malo je osećaja koji se daju porediti s tim.
Veče prolazi u planiranju i odmaranju uz hladno pivo, pogleda prikovanog za vrhove visoko u nebesima, potpuno nezainteresovane za naše bedno prisustvo.
Prvi dan rezervisan je za lakšu šetnju zapadno od doline, ako se ceo kilometar uspona na stazi od ukupno desetak kilometara može nazvati lakšim. Greben Popadije i Volušnice sušta je suprotnost golom kršu Karanfila sa suprotne strane doline, široka pitomina kao preslikana sa stranica Tolkinovih romana. Jedino što usporava uspon su borovnice i divlje jagode i fantastični pejzaži koji svaki čas izazivaju blende fotoaparata. Savršeno aktivno lenčarenje.
Izlazak na vrh Popadija (2057 m.n.v.) tehnički je potpuno nezahtevan, eventualno se pri malo bržem usponu planinar može zadihati. Izašavši na najvišu tačku nalazimo se na samoj granici Crne Gore i Albanije, koja prati stazu putem grebena. Sa druge strane, albanske ovce bleje istim jezikom kao crnogorske. Nema straže, nema žice, zidova...
 |
| Popadija (2057 m.n.v.) |
Kao jedini podsetnik, na prevoju između vrhova stoji okrnjen granični kamen države koje već četvrt veka nema. Linije postoje samo na karti. Stojeći na ovakvom mestu, teško je poverovati da na ovako prostranim livadama nije bilo dovoljno mesta i za "naše" i za "njine" ovce, još teže da bi neko bio spreman da ubije za pravo da pobode zastavu u golet preko puta doline, u kojoj opstaju samo ptice zloslutnice. Pa opet, zaista je tako i bilo...
 |
| Pogled ka Karanfilima sa Popadije |
 |
| Albanija |
 |
| Njine ovce |
Sledeći na putu je vrh Talijanka (2056 m.n.v.), sa kojeg se pruža još bolji pogled na zastrašujuće litice Karanfila, ali kako se dalje ide ka kraju grebena vidici kao da su sve impresivniji. Ređaju se stenoviti vidikovci i glavice obrasle travom. Kilometar niže, dolina Grbaje uklještena između vrhova kupa se u ono malo sunca što može da dobije u toku uvek kratkog dana.
 |
| Talijanka (2056 m.n.v.) |
Volušnica (1876 m.n.v.), najniži i poslednji vrh u nizu, izgledom je možda i najzanimljiviji, pa nije ni čudo da je ceo greben po njoj poneo ime. Odatle se spuštamo nazad kroz šumu do planinarskog doma, dok prve kapljice počinju da se probijaju kroz guste krošnje...
 |
| Naše ovce |
 |
| Volušnica (1876 m.n.v.) |
Lokalci kažu da Grbaja ne pamti ovakvo leto i da od aprila još nije prošao dan bez padavina. Iskusniji planinari ubeđuju nas da odustanemo od planova za naredna dva dana. Kažu, Karanfili se kad pada kiša jednostavno ne penju. Kao za inat, nebo se otvara i satima lije kao iz tuša. Znamo da je odustajanje sastavni deo planinarstva, ali razočaranje često nadjačava osećaj sigurnosti. Nada umire poslednja.
 |
| Talijanka i Popadija sa Volušnice |
Jutro ipak osviće vedro i koliko je moguće suvo. Severni vrh Karanfila čeka. Staza prvo vodi lagano, dolinom, ali jednom kad krene uzbrdo više nema nazad. Uzbrdica ne popušta, prvo blatnjavom šumom, pa kroz nisko rastinje do golog krša i sipara. Penjemo i penjemo, dok se duboko ispod nas Grbaja sve više udaljava, kao kad avion poleće.
Ova staza danas se naziva Šekijevom, po Radonji Šekularcu, još jednom pioniru istraživanja Karanfila i koautoru (sa Brankom Kotlajićem) prvog planinarskog vodiča Grbaje.
 |
| Pogled na litice Volušnice sa puta ka Severnom Karanfilu |
Stigavši konačno do siparskog polja podno Severnog vrha, deo ekipe vidi da je vrag odneo šalu. Penzioneri i deca odustaju kod velikog kamena zvanog Pečurka (a koji istini za volju više podseća na medveđu glavu), a na vrhu sipara, odakle kreće penjanje u steni, još nekoliko članova odlučuje da im je bilo dovoljno... Nama ostalima, nekim hrabrim, nekim ludim, ostaje da pljunemo u šake i nastavimo dalje, pipajući oslonce rukama i nogama...
 |
| Pogled na Severni vrh |
 |
| "Pečurka" |
Sam uspon na Severni vrh Karanfila (2460 m.n.v.) mogao bi se svrstati među zahtevnije. Ima tu i klasičnog penjanja stene, uglova koje je potrebno opkoračiti, vertikalnih odseka, uskih polica, fiksnog osiguranja (klizava plastificirana sajla, kao na Durmitoru), momenata koji se gotovo graniče sa alpinizmom... A sve to u prvih nekoliko desetina metara, do prolaska kroz uski prevoj zvani Krošnjin prolaz, kroz koji se na drugu stranu grebena stupa kao u drugi svet.
 |
| Rokenrol |
 |
| Kroz Krošnjin prolaz |
 |
| Pogled na drugu stranu |
Pa opet, druga strana nije i mnogo pitomija. I tu treba opreza, treba snage u rukama za izvlačenje uz kamene zidove i blokove, a mnogima je pre svega najpotrebnije da pobede strah od visine, a na mestu poput ovog jednostavno je nemoguće ne osetiti makar malo straha. Pogled stalno šeta, čas stremi u visinu ka naizgled nedostižnom vrhu, čas ga vuče dubina doline Ropojana i albanske planine sa suprotne strane, iza kojih izranja divovski monolit Maja Jezerce, sa svoja 2694 metra nadmorske visine najviši vrh Prokletija i celih Dinarskih planina. Zakazuje susret za neki drugi put...
 |
| Stidljivi Maja Jezerce |
 |
| Usputne opomene... |
 |
| Pogled na Očnjak iz visine |
Od ulaska u najzahtevniji deo staze do vrha trebalo nam je oko dva sata. Možda bi se reklo mnogo, ali za grupu od dvadeset četvoro planinara najrazličitijeg iskustva i spremnosti, od apsolutnih početnika do prekaljenih planinskih vukova, to je sasvim solidno prolazno vreme. Vremena nažalost nema i za baškarenje na vrhu jer nas uz poglede na sve strane sveta dočekuju i prve kapljice...
 |
| Na Severnom vrhu Karanfila (2460 m.n.v.) |
Karanfili se ne penju po kiši, rekoše. Ništa nisu rekli za spuštanje.
Lomatanje po vlažnoj steni, dodatno klizavoj od razmazanog blata, dok se nebo cedi a vetar vrti ringišpil oblaka. Korak pa proklizavanje, dva koraka pa otpenjavanje stene niz koju se sliva voda, još dva pa neko odozgo vikne "kameeen" i projektili sevaju niz padinu... Jedan pronalazi moj kuk, ali bolje je i to nego nečiju glavu...
Do sajle ipak stižemo brže i lakše nego što smo mislili, Krošnjin prolaz ostaje za nama bez pravih problema, a za njim i vlažni sipar. Sa zahvalnošću gledamo naizgled nesavladive litice Severnog vrha, a kao otpozdrav počinje da se probija i sunce...
Karanfile ostavljamo sa osmehom na licu. Nažalost, ostavljamo i nadu da ćemo ovog puta popeti i moćni Očnjak. Sa ovakvim promenama vremena, čak i sa manjom i spretnijom grupom, bila bi to prava samoubilačka misija za kojom nema nikakve potrebe. "Crnogorski Materhorn" ostaje stamen u visini, prkosan u svojoj ravnodušnosti... Dosanjaćemo valjda i taj san nekada...
Kažu da najslađe treba ostaviti za kraj. Pa tako, pošto je plan o penjanju Očnjaka propao, za srećan put obilazimo Gusinje, za koje kažu da je dom najboljih kolača na svetu. Nažalost, u stvarnosti su gusinjski kolači najbolji na svetu verovatno samo nekome granice čijeg sveta se prostiru eventualno do Berana, a ceo utisak koji mesto ostavlja je više bliskoistočni nego svetski, sve u kompletu sa uskim i prašnjavim ulicama zakrčenim novim automobilima američkih tablica, pešacima koji hodaju posred puta, kafanama u čijim prepunim baštama sede isključivo muškarci, musavoj deci koja utrčavaju u prodavnice da prose i vuku prolaznike za rukave i nogavice za novčić ili dva...
 |
| Stara džamija i nova nakaradna gradnja |
 |
| Vizitorski centar NP Prokletije |
Od značajnih lokaliteta Gusinja trebalo bi izdvojiti vizitorski centar nacionalnog parka Prokletije (zgrada začuđujuće uspešne kombinacije tradicionalne i savremene arhitekture, koja na žalost posetilaca ne radi nedeljom) i najveće kraško vrelo u Crnoj gori, koje srpski živalj naziva Savini izvori, a albanski Ali-Pašini izvori, po imenu lokalnog vojskovođe velikoalbanskih tendencija iz XIX veka...
Koga u ovim krajevima danas ima više lako je zaključiti po turističkim tablama, koje Savino ime ni ne pominju... Politiku na stranu, ovo izvorište je zaista prirodni fenomen koji ne treba zaobići ako se nađete u okolini, ali ne treba očekivati ni oduševljenje koje pomera tlo pod nogama... Planine su već druga priča.
Dugo nakon što su Prokletije iščezle iz retrovizora autobusa, slike vrhova okruženih oblacima jednako su žive. Posle planinarskih akcija, ma kakve bile, obično se misli vrlo brzo okreću novim izazovima. Uhvatim sebe ovih dana kako sa podjednakim žarom guglam trekove, karte, iskustva, kao dok smo se pripremali za ove uspone. Prokletije jednostavno neće da puste.
Nije to samo nedovršen posao, nije obična besmislena opsesija. To je nagon, to se ne može kontrolisati. Kad planina pozove, moraćemo da krenemo, a pozvaće ponovo. To prosto znamo. To je naše prokletstvo. To je obećanje.
DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA:
Vidim bila je cela prva postava borkovačkih trekingaša, bravo! A fotke su fenomenalne, za izložbu! Svaka čast, Milane!
ОдговориИзбришиHvala, Marko! Vidimo se uskoro na trekingu. :)
Избриши