Za sve Rumljane i one koji se tako osećaju, na Facebooku postoji jedna sjajna grupa (pritom otvorena i za one koji nemaju profil na ovoj društvenoj mreži) u kojoj se mogu videti stare slike Rume. Ne treba posebno naglašavati da je ova grupa naročito popularna među malo starijom populacijom, pa ni moji roditelji nisu izuzetak. Tako su čeprkajući po kutijama sa starim fotografijama našli nekoliko koje možda nemaju neku ogromnu istorijsku vrednost, ali su vrlo zanimljive kao prozor u neko drugo, drugačije vreme... Koliko je meni poznato, nikad do sada nisu objavljivane na internetu.
Izgradnja puta u izletištu Borkovac, oko 1960. godine. U gornjem levom uglu vidi se ganc novi planinarski dom, završen 1958. godine. Do kraja pedesetih kroz Borkovac je prolazio samo zemljani put koji je spajao Rumu sa Rivicom, a novi put Rumljani su izgradili sami, u svakom smislu, od finansiranja samodoprinosom do radne akcije u kojoj su učestvovali sami građani, koja je prikazana na ovoj fotografiji. Bilo je to svakako mnogo drugačije vreme.
Još jedna dobrovoljna radna akcija, ovog puta na izgradnji (stare) fiskulturne sale Zmaj Jovine škole. U raščišćavanju terena za zidanje temelja sale nakon rušenja stare kuće koja se nalazila na tom mestu učestvovali su Sima Mirković (moj deda, levo bez majice, inače akter jedne od najpoznatijih fotografija oslobođenja Rume, kao komandant na konju), tadašnji školski poslužitelj Aleksa Jeremić (levo u pozadini, u tamnoj majici), zatim Jova Vujanić i Sava Čubrilo (stara generacija iz Orlovićeve ulice) i krajnje desno Svetolik Marjanović, tadašnji direktor škole, koga funkcija nije sprečavala da zasuče rukave... Imena čoveka skroz levo u pozadini i dečaka u sredini nisam uspeo da saznam.
Na sledeće dve fotografije prikazano je čišćenje centra Rume nakon rušenja Pejačevićevog dvora i okolnih kuća, kako bi se oslobodio prostor za novoprojektovani gradski trg, 1962. godine. Deca na slici su učenici četvrtog razreda Zmaj Jovine škole, koja su učestvovala u radnoj akciji uređenja budućeg trga. Na prvoj fotografiji su: Danica Jerković, Jelica Pošarac, Olgica Kovačević, Dragica Surčurlija, Nada Mihajlović, Mirjana Popović, Nada Sokolović, Mira Očko, Dušanka Savić, Slobodan Petrović, Milanka Maldini (moja majka), Mara Bankovački i Dušica Serafimović. U pozadini se vidi ugao ulica Veljka Dugoševića i Orlovićeve; sa leve strane je zgrada u ulici Veljka Dugoševića br. 75 (u kojoj se u to vreme još uvek nije nalazila državna apoteka), u sredini je kuća na adresi Orlovićeva 6 na čijem mestu se danas nalazi stambena zgrada, a skroz u pozadini je zgrada u ulici Veljka Dugoševića br. 79 - još uvek u izgradnji, sa vidljivim fasadnim skelama.
Druga fotografija načinjena istom prilikom prikazuje nešto drugačiji kadar, u kom se nešto bolje vidi zgrada u Veljkovoj ulici i još uvek prazan lokal u koji će se kasnije useliti apoteka po kojoj će ceo taj kvart dobiti nadimak "Apoteke". U levom uglu delimično se vidi kuća koja će biti srušena četvrt veka kasnije kako bi na njenom mestu sredinom osamdesetih bio izgrađen današnji Kulturni centar...
A danas, gradnja svakog objekta i od najmanjeg javnog značaja povlači sa sobom konkurse, tendere, projekte, planove, gantograme, sponzore i donatore i brda dokumentacije i sve besmislenijih propisa koje treba ispoštovati. Građanske radne akcije danas je teško i zamisliti, a uključivanje dece u fizički rad danas bi se smatralo u najmanju ruku zlostavljanjem. Pa opet, deluje kao da je tada, kad se sve radilo na "o-ruk" na osnovu par listova papira, uraditi neki tako velik posao bilo lakše nego danas...
DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA:
Нема коментара:
Постави коментар