Jun 13, 2014

Sujeverje u arhitekturi


Ima li prikladnijeg dana za priče o sujeverju od petka trinaestog? Magijska verovanja u radnje koje donose sreću ili, češće, nesreću, prisutna su u svim poznatim kulturama. Kako su i magija i arhitektura u svom najprimitivnijem obliku imale isti cilj, da zaštite od potencijalnih neprijatelja (bili to predatori, vremenske nepogode ili nečiste sile), nije neobično što su u jednom trenutku počele da se prepliću i gotovo izjednačavaju. Još u starom Egiptu, arhitekta je ujedno bio i sveštenik (ili obrnuto), a iako se arhitektura vremenom izborila za status legitimne tehničke nauke, neka magijska verovanja ostala su duboko ukorenjena u njoj do danas...

Jedna od najčešćih praznoverica u arhitekturi u zapadnom svetu vezana je za trinaesti sprat. Opšte je poznato da se za broj trinaest vezuje jako mnogo verovanja, pre svega da donosi nesreću, pa iz tog razloga u velikom broju visokih zgrada na zapadu jednostavno ne postoji sprat sa brojem trinaest. Najčešće se dešava da projektanti umesto "nesrećnog" sprata predvide tehničku etažu, koja ostaje dostupna samo tehničkoj službi održavanja zgrade, ali je isto tako čest slučaj da trinaesti sprat uopšte ne postoji, već da posle dvanaestog odmah dolazi četrnaesti.

Kinezi u ovome idu i korak dalje; budući da se u Kini nesrećnim smatra broj četiri, u kineskoj arhitekturi ne postoji četvrti sprat, ali ni svi spratovi koji u svojoj oznaci imaju ovu cifru: četrnaesti, dvadesetčetvrti, i tako dalje. Razlog je čisto semantičke prirode: u kineskom jeziku, reč četiri izgovara se slično kao i glagol umreti. A pošto Kina više nije zatvoreno komunističko društvo, iz predusretljivosti prema turistima sa zapada, u većini kineskih hotela ne postoji ni trinaesti sprat. Znači, posle dvanaestog, sasvim logično, ide petnaesti.



O sujeverju u kineskoj arhitekturi mogla bi se napisati doktorska disertacija, a značajno mesto bi svakako zauzimao Feng šui, koji se odavno proširio van granica Kine. Ova drevna veština izvorno je bila zamišljena kao skup praktičnih saveta za orijentaciju i organizaciju životnog prostora (pritom itekako smislenih i korisnih), ali je tokom hiljada godina konstantne mistifikacije prerasla u dogmu koje se mnogi drže kao pijan plota, i to ne samo u Kini.

Neke sasvim praktične stvari u Feng šuiju se objašnjavaju protokom dobre i loše energije, gde dobroj energiji treba omogućiti da nesmetano protiče prostorom a lošoj sprečiti da se kreće - drugim (banalnijim) rečima, u kući treba stvoriti uslove za prirodno provetravanje, a prostorije u kojima se stvaraju neprijatni mirisi držati zatvorene i odvojene od prostora za boravak. Organizacija prostorija u stanu prikazuje se sistemom kvadrata se ređaju po tačno utvrđenim pravilima, pa tako na primer u kupatilo ne sme da se ulazi direktno iz kuhinje a spavaća soba mora da bude što dalje od glavnog ulaza, što se tumači ne zdravom logikom već međusobnim delovanjem mističnih elemenata koji odgovaraju ovim kvadratima...

Ilustrativan primer je i planiranje novih naselja: pošto Feng šui kaže da je najpovoljniji položaj naselja takav da na severu ima planinu, a na jugu reku, Kinezi pri planiranju novih naselja često ni ne traže odgovarajuća mesta, već jednostavno prvo naprave veštačku planinu i reku, pa tek onda naselje... Ovako slepo pridržavanje drevnih pravila nije sprečila ni zabrana Feng šuija koju je Kina formalno sprovela kao deo Kulturne revolucije, a iako se danas ponovo slobodno praktikuje još uvek se s vremena na vreme iz delova Kine pojavljuju vesti o zabrani prodaje Feng šui literature, a od pre nekoliko godina zabranjeno je pozivati se na Feng šui u oglasima za promet nekretnina.

Još jedan zanimljiv primer sujeverja u azijskoj arhitekturi, koji nema veze sa Feng šuijem i nije ograničen samo na Kinu, su zakrivljeni krovovi. Naime, širom Azije postoji verovanje da duhovi ulaze u kuću preko krova, ali pošto mogu da se kreću samo pravolinijski, ukućani su sigurni pod zakrivljenim krovom. Iz istog razloga se i staze u tradicionalnim azijskim parkovima i baštama vode vijugavom putanjom.



Gargojli i groteske, kao karakteristični arhitektonski detalji gotičkih crkava, takođe imaju svoj koren u sujeverju. Gargojli nisu izvorno gotički elementi i javljaju se već u doba Egipta i antičke Grčke, a igrali su ulogu rudimentarnih oluka kojima je voda sa krova odvođena dalje od objekta, da se ne bi slivala niz zidove i štetila konstrukciji. U antičko doba, gargojli su gotovo bez izuzetka bili u obliku lavlje glave, a tek u srednjem veku poprimili su obeležja monstruoznih kombinacija različitih životinja.

Jedna francuska legenda o nastanku gargojlâ govori o Svetom Romanu iz Ruena koji je ubio zmaja po imenu Garguj, a zatim njegovu glavu istakao na fasadi crkve kako bi plašila zle duhove. Verovatno odatle potiče i verovanje da gargojli i groteske (takođe monstruozne figure životinja i deformisanih ljudi, ali čisto ukrasne, bez funkcije odvođenja vode) štite crkvene objekte od nečistih sila. Sujeverni podtekst gotičkih zgrada neposredno je uticao na nastanak renesansne arhitekture, u doba humanizma i produhovljenja koje je nužno vodilo ka raskršćavanju sa kvazireligijskim dogmama.



Međutim, jedan srednjovekovni arhitektonski detalj slične namene opstao je do danas. Krovni vetrokaz u obliku petla ima i ujedno i paganske i hrišćanske korene: petao od pamtiveka predstavlja simbol budnog čuvara kuće, a od ranog srednjeg veka vezuje se i za Svetog Petra, koji se po predanju tri puta odrekao Isusa pre nego što se oglasio petao. Malo je poznato da je papa Nikola I u IX veku doneo propis da sve crkve moraju imati ovakvog petla na krovu, a odatle se ovaj običaj proširio i na kuće, kao dokaz da ukućani pripadaju hrišćanskoj veri. Krovni petao, bilo kao vetrokaz ili kao profilisani završni crep, i danas se toliko često viđa da je njegovo poreklo i pravo značenje gotovo zaboravljeno.



Ni arhitektura severnoameričkog kontinenta, iako srazmerno mlađa od azijske i evropske, nije imuna na praznoverne tradicije. U američkoj saveznoj državi Vermont široko su rasprostranjeni takozvani "veštičji" dijagonalni prozori, koji su izvorno nastali iz potrebe za osvetljavanjem tavanskih prostorija kroz delove zabatnih zidova suviše uske za standardne prozore, a zadržali su se zbog verovanja da veštice ne mogu da ulete u kuću kroz dijagonalno postavljen prozor...

Na jugu SAD je uobičajeno bojenje tavanice trema u plavo, kao zaštita ukućana od duhova. Kao i Kinezi, žitelji američkog juga verovali su da se duhovi kreću pravolinijski, ali i da obično streme ka nebu; međutim, noću duhovi ne bi mogli da nađu nebo pa bi tumarali okolo, a ako bi ušli u kuću ne bi više mogli da izađu tako lako, pa su zato ljudi bojili tavanicu trema ispred kuće kako bi duhovi pomislili od nje da je nebo i pre ulaska u kuću promenili pravac kretanja. Za razliku od većine sujevernih običaja u arhitekturi, za ovo još uvek ne postoji uverljivo praktično objašnjenje.



Što se naših krajeva tiče, sujeverje nije toliko vidljivo u samoj arhitekturi koliko u procesu gradnje objekata i samoj motivaciji za njihovu gradnju. Česta pojava u srpskoj sakralnoj arhitekturi srednjeg veka je crkva pokajnica, čiju izgradnju bi finansirao neki velikaš kao način da se očisti od greha.

U slovenskoj tradiciji, izgradnja objekta je nužno zahtevala žrtvu, neretko ljudsku. Jedan takav primer opisan je u narodnoj pesmi "Zidanje Skadra" u kojoj zla vila ne dozvoljava braći da podignu grad dok ne uzidaju živo čeljade u temelj. Da ova legenda verovatno vuče koren iz stvarne tradicije, ma koliko jezive, govori i slovensko verovanje o talasonima, duhovima zaštitnicima građevina; talason predstavlja dušu čoveka uzidanog u temelj prilikom izgradnje, a blaža verzija ovog verovanja kaže da se umesto živog čoveka u temelj ritualno ugrađivala njegova senka, nakon čega bi nesrećnik navodno svakako preminuo.

U nekim krajevima Srbije i danas se temelji nove kuće prskaju krvlju životinje, obično petla, a iz istog razloga se početak i završetak izgradnje (ili značajnih faza u izgradnji) gotovo po pravilu obeležavaju pečenjem sa ražnja...



Iako danas živimo u jednom potpuno drugačijem svetu, koji više ne zahteva niz ritualnih radnji za zaštitu objekata od zlih sila, zidari i danas često važe za izuzetno sujeverne ljude. Za radnje koje donose nesreću smatraju se prolazak ispod merdevina, penjanje na skelu petkom i bilo kakav fizički rad na "crveno slovo", a posebno na Ognjenu Mariju (15/30 jul). Ipak, neke od ovih praznoverica mogu se objasniti i praktičnom logikom: kod prolaska ispod merdevina postoji rizik od pada predmeta odozgo, petkom je posle skoro cele radne nedelje smanjena koncentracija, a Ognjena Marija je često najtoplije vreme u godini, nepodesno za bilo kakve fizičke poslove...

Dobro je bar da danas više niko nikoga ne uziđuje u temelje. Valjda...

Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

2 comments:

  1. ...a u enterijeru: ne rukovati se/pozdravljati se preko PRAGA - sluti raskid svake vrste odnosa između onih koji to rade...držati otvorena VRATA kad neko premine u kući i zatvarati ih tek kada preminulog iznesu iz njegovog doma...u japanskom feng šuiu TOALET nikada nije unutar doma....etc.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Ima dosta i tih "enterijerskih" sujeverja: to sa pragom, sa kišobranom, pa onda da treba poželeti želju kad se prvi put uđe u nečiju kuću, itd.
      Japanski Feng Šui je derivirao iz kineskog, a i u kineskom se smatra da je najbolje da toalet da bude van doma. Pošto je to u današnje vreme uglavnom neizvodljivo, toalet se ispravno postavlja uz spoljni zid doma (što ne mora automatski da bude i fasadni) i u negativnoj vodenoj zoni (da sad ne davim sa Feng Šui kvadratima). Naravno da ima jako mnogo smisla pravilo da toalet ne sme da bude direktno vezan sa kuhinjom, ali Feng Šui to objašnjava zlim duhovima i nečistim silama. :)

      Delete