Božićni uspon na Rtanj 2015 (i Kontemplacija o odustajanju)

Tradicionalna planinarska akcija "Božićni uspon na Rtanj" održava se prvog vikenda nakon Božića po julijanskom kalendaru. Ove godine održana je po 31. put, i uprkos lošem vremenu (zbog čega je severna staza do vrha Šiljak bila zatvorena) okupila oko 750 planinara iz cele Srbije.

Ipak, vrlo mali broj učesnika je i stigao do vrha, upravo zahvaljujući meteorološkim (ne)prilikama. Niska temperatura, sneg, led, kiša, magla i olujni vetar učinili su da ovogodišnji "Božićni uspon" poprimi oblik prave ekspedicije.

Mada je jutro bilo prilično hladno, pred sam početak akcije oblaci su počeli da se razilaze, pa je na trenutak delovalo kao da će dan biti savršen za uspon.

Dug uspon od sela Rtanj, prvo blag pa zatim sve oštriji, počeo je u odličnom raspoloženju. Pad morala je usledio već pri prvom kontaktu sa šumom: katastrofalni mraz i jak vetar pred Novu godinu uništili su bukvalno svako stablo na planini. Ovakva ekološka kataklizma nezapamćena je u ovim krajevima. Prava tuga.

Na pola puta do kraja šume počinje da sipi ledena kiša. Vetar se više čuje nego oseti, ali na svakom proplanku prosto brije. Sa svojih 1565 metara nadmorske visine Šiljak ne spada u najviše vrhove u Srbiji, ali kao vrh takozvane rtanjske "piramide" jeste jedan od impozantnijih. Međutim, po izlasku iz šume, magla spušta zavesu oko staze i Šiljak i ostaci razrušene kapele porodice Minh koji se nalaze na vrhu uopšte se ne vide.

Kako kolona kreće duž serpentina na južnom licu planine, sve više planinara se vraća nazad. Kažu, vreme je gore sve lošije, uspon sve opasniji. Vetar je toliko jak da obara one malo lakše, čak i mene koji u kompletnoj opremi težim možda i punih devedeset kilograma pomera s mesta.

Ukopavam se stopalima u smrznutu padinu, svakih nekoliko koraka stajem da propustim ili nekoga ko se vraća nazad ili nekoga bolje opremljenog ko bi prošao brže. Dosta planinara ima dereze na cipelama, kao na pravoj ekspediciji; nakon ovog iskustva, ozbiljno se nosim mišlju da ih i sam nabavim, zlu ne trebalo.

Nakon nekoliko pregrupisavanja rumske ekipe, donosim tešku odluku da i ja odustanem od daljeg uspona. U tom trenutku imao sam još oko kilometar i po staze sa oko 200 metara uspona do vrha. U normalnim uslovima, sitnica. Ipak, suviše faktora mi se skupilo.

Lomio sam se pored staze desetak minuta, kretao, zastajao, vraćao se, nastavljao... Kad sam jednom prelomio, spust je bio mnogo lakši nego što sam pretpostavljao da će biti.

Edmund Hilari, jedan od dvojice ljudi koji su prvi kročili na najviši vrh sveta, svojevremeno je govorio o odustajanju, kako je za to potrebna posebna mentalna snaga koju blizu vrha nema mnogo planinara. Sve do subote, nisam bio zaista svestan koliko je to istina...

Mnogi planinari imaju potpuno pogrešan stav da su oni ti koji pobeđuju planinu kada se popnu na njen vrh. Mi ne možemo pobediti prirodu, mi joj se moramo pokoravati. Ko to ne shvata, taj nema šta da traži na planini. Možemo pobediti samo sebe, e sad da li probijajući svoje fizičke ili mentalne granice, to je manje bitno.

U tom smislu, i odustajanje ponekad može biti pobeda.

Na kraju, da li se kajem? Nimalo. Srećan sam jer je i nekoliko članova naše "ekspedicije" uspešno završilo uspon, po pravom nevremenu. Meni je dovoljan i sam izlazak na planinu.

Mnogo iskusniji planinari kažu da je u poslednjih dvadeset godina "Božićnog uspona" samo jednom bilo lošije vreme nego ove godine. Utešno ili ne, svakako je korisno znati da može i gore.

Rtanj će biti tu i na leto, i sledeće zime, i još dugo posle nas. Važno je samo imati svest da odustajanje nije konačno, i nove prilike će same doći.

Vidimo se na Šiljku neki drugi put. Možda baš na Božić.