Iako je učešće velikog broja potencijalnih takmičara na Beogradskom maratonu koji je održan istog dana pretilo da upropasti ovu lepo zamišljenu manifestaciju, odziv planinara i planinskih trkača bio je sasvim dovoljan da se kolo može nazvati uspešnim, bar po broju učesnika.
Međutim, ono što nije uspelo Beogradskom maratonu umalo da uspe domaćinima iz čačanskog planinarskog kluba "FRA", koji su ležernim odnosom prema organizaciji akcije napravili ugođaj koji će mnogima ostati u sećanju, mada ne nužno lepom...
Toplo aprilsko subotnje jutro obećavalo je topao i za planinarenje težak dan. Već u svitanje je bilo jasno da će se najave od skoro trideset stepeni Celzijusa obistiniti.
Iz Rume je u cik zore krenula mala ali odabrana ekipa, skoro svi već prekaljeni trekeri sa hiljadama kilometara u nogama. Nas četvoro: Neda, drug Radić, drug Đukić i ja, iskoristili smo priliku za poslednji jači trening pred nastupajući Fruškogorski maraton; kolega Ivica, u funkciji vozača, do sada se nije oprobavao na ovakvim stazama, ali smo svejedno imali poverenja u ceo tim.
Nešto manje od tri sata vožnje, od čega poslednjih dvadesetak kilometara po užasnom putu punom prevoja i serpentina koji nam je saterao želudac u grlo, i bili smo na startu, veseli i orni.
Ispred mesne zajednice u Gornjoj Trepči sjatilo se dvestotinak planinara, od kojih se samo polovina prijavila i za učešće u Treking ligi, dok se ostatak odlučio za "revijalnu" stazu od 16 kilometara, koja je manje-više odgovarala i maloj stazi ligaškog dela manifestacije.
Pozdravljamo se sa poznanicima iz svih krajeva Srbije, prijavljujemo se za start, i već tu se vidi da nešto ne štima kako treba: učesničkih knjižica i mapa staze nema dovoljno za sve učesnike!
Ubrzo se pojavljuju neke fotokopije koje donekle vade stvar. Taman kad sam hteo da pohvalim dobro osmišljenu i preglednu mapu, ukus akcije se odmah malo zagorčava...
Brzo dolazi i start i buljuk trkača i pešaka kreće svako u svoju avanturu, neko na 16, neko na 20, a neko na 32 kilometra.
Ređaju se ne naročito atraktivne deonice, a jedino uzbuđenje donosi susret sa jednom prilično ravnodušnom šarkom koju ni trupa planinara nije sprečila u nameri da pređe na drugu stranu staze.
Uprkos verovanju koje šire raznorazni ofidiofobi, zmije su zapravo vrlo miroljubive životinje i neće ni pokušavati da napadnu čoveka ako ih baš ne iznenadite (nagazite, naglo krenete direktno prema njima i slično); tako je ova šarkica dopustila da joj se približimo na manje od metra i napravimo kakve-takve fotografije.
Ipak, ukoliko u prirodi sretnete zmiju, bilo otrovnu ili ne, najbolje bi bilo da je jednostavno i lagano ostavite na miru, što će i ona uraditi vama.
Usledio je i prvi pravi uspon, na najviši vrh planine Vujan - Veliki Vujan (857 m.n.v.): poduga i iscrpljujuća staza pod solidnim nagibom, po nezgodnom terenu punom sitnog kotrljajućeg kamenja ispod sloja lišća zaostalog od jeseni.
Sam vrh, ne posebno interesantan, krasi visoka geodetska piramida, koju su mnogi skloni da proglase masonskom i da traže u njoj neko skriveno značenje...
Pravimo kratku pauzu, a Ivica shvata da je nekako zaboravio da overi prethodnu kontrolnu tačku, pa hita nazad nizbrdo. Mi sedimo još minut-dva, pa nastavljamo dalje.
 |
| Veliki Vujan (857 m.n.v.) |
Kako je do vrha Veliki Vujan sve na stazi funkcionisalo relativno dobro, nakon prve revizije posle kontrolne tačke vrha infrastruktura staze se jednostavno raspada: markacije nema na vidiku, skretanja i odvajanja nisu dobro obeležena pa se stvara konfuzija, tačke uglavnom nemaju kontrolora (doduše, oni koji dežuraju na tačkama bili su potpuno na visini zadatka), a najveća zamerka organizaciji ide na nedostatak vode na stazi.
Dihidrogen monoksid (molekulska formula H₂O) esencijalni je sastojak fluida svih živih bića i jedan od osnovnih preduslova za postojanje života uopšte. Odrastao čovek ima svakodnevnu potrebu za unosom oko 2l ovog jedinjenja u organizam, što se može drastično povećati u uslovima visoke temperature, niskog procenta vlažnosti vazduha i povećanog fizičkog napora, te po jedna čaša ove tečnosti na dve tačke, koliko je organizator obezbedio po učesniku za 32 kilometra staze na skoro 30 stepeni Celzijusa, nikako nije dovoljno!
S jedne strane, naravno da će takmičari sami poneti nešto vode, ali u ovakvoj situaciji mogu samo da zamislim da je trebalo da vučemo po balonče od pet litara...
A kad se uzme u obzir da učesnicima akcije nije ponuđena nikakva druga okrepa (u Vršcu smo imali slatkiše i voće) postavlja se pitanje za šta je zaista organizator naplaćivao kotizacije za učešće? Za štampanje knjižica i mapa svakako nije, a po svemu sudeći ni za farbu za markiranje...
Za okrepu, ocena čista nula!
Ako je za utehu, bar su krajolici kroz koje su Čačani provukli stazu bili vredni muke. Malo, malo, pa pukne pogled ka Gornjem Milanovcu, Rudniku, Ostrvici...
Ubrzo izlazimo i na vrh Bukovik, sa tek šest metara nadmorske visine manje nego Veliki Vujan. Malo manje naporan, ništa atraktivniji, ali su bar staze do i sa vrha vrlo lepe, kroz gustu šumu, po mahovini i nepreglednom moru sremuša, karakterističnog mirisa...
Tu nas sustiže i Ivica, pa u završnicu krećemo u punom sastavu.
 |
| Bukovik (851 m.n.v.) |
Poslednja trećina staze prolazi bez uzbuđenja; istina, nije ih bilo mnogo ni do tada, ali završna deonica se stvarno otegla...
Kružimo oko vrha Ostrica kao kiša oko Kragujevca i, za razliku od učesnika male staze, na kraju ni ne izlazimo na ovu usamljenu kupu...
Šumska staza se ubrzo pretvara u širi kolski put, kolski put u makadam, makadam u asfalt i u civilizaciji smo i pre nego što smo mislili.
U dvorištu jednog starijeg para u zaseoku skoro pred sam cilj ne propuštamo priliku da se konačno napijemo hladne vode.
Naravno, ni cilj nije bio organizovan savršeno, pa smo tako ostali i bez diploma za pređenu stazu jer ih nije bilo štampano dovoljno za sve... Stvarno mi nije jasno šta bi se dogodilo da se akcija nije sasvim slučajno preklopila sa Beogradskim maratonom i da je trebalo napraviti diplome za dvesta, trista učesnika, kad ih nije bilo ni za stotinak...
Sve u svemu, Gornja Trepča i Vujan ostavili su podeljene utiske.
Sama staza je bila vrlo lepo zamišljena, kroz simpatične predele južne Šumadije, ali je kompletan ugođaj nažalost pokvaren organizacijom treking akcije po principu "kako ćemo - lako ćemo"...
Da je ostalo samo na običnoj planinarskoj turi, bila bi to jedna divna šetnja. Ovako, Gornje Trepče ćemo se sećati po blagom haosu na stazama, doduše prilično lepim. A to je valjda i bitnije.
Za popravni, bar što se treking lige tiče, uvek ima vremena...
Нема коментара:
Постави коментар