Kvo če pra'iš u Pirot k'd odeš na jed'n d'n* (Šta sve možeš u Pirotu za jedan dan)

Pirot, jedan od najznačajnijih centara jugoistočne Srbije, nadaleko je čuven po mnogo čemu, pre svega ćilimima, paprikama i kačkavalju, ali i vicevima u kojima se njegovi stanovnici opisuju kao neviđene cicije. Što se ovog poslednjeg tiče, u realnosti stvari stoje malo drugačije, pa bi se Piroćanci pre mogli nazvati dobrim domaćinima, s jedne strane skromnim i štedljivim a sa druge izuzetno gostoljubivim i predusretljivim.

Mada se sam grad obično ne pominje uz najposećenije turističke destinacije u Srbiji i najčešće je samo usputna stanica ka Staroj planini koja se prostire na istoku, Pirot itekako vredi posetiti i osetiti, a jed'n d'n, kako se to ovde govori, sasvim je dovoljan za obilazak glavnih znamenitosti.

Istorija

Naselje na Nišavi ne mestu današnjeg Pirota pominje se još u vreme Rimljana, a pod ovim imenom javlja se već u XIV veku.

Ovo ime došlo je do nas kao odjek odjeka imena rimskog naselja Turres (u značenju "Kule"), što je za vreme Vizantije prevedeno na grčki kao Pirgos, od čega je iskvarenim izgovorom nastalo ime Pirot.

U XIV veku je na mestu rimskog kastruma podignut utvrđeni grad oko kojeg se razvilo današnje naselje.

Pirotski grad je po predanju osnovao vojvoda Momčilo, vojskovođa bolje upamćen u narodnoj epici (kao ljuti borac protiv Turaka koji jaše na krilatom konju) nego u pouzdanim istorijskim izvorima (kao bezobzirni oportunista koji je stekao ogromne posede ratujući protiv koga je stigao, uključujući i dojučerašnje saveznike, što ga je na kraju i stajalo glave - istorija ga pamti kao prvog balkanskog vojskovođu koji je poginuo u borbi protiv Turaka, koji su se u odsudnoj bici kod Periteriona protiv Momčila ujedinili sa vizantijskom vojskom).

Uprkos mnogobrojnim opsedanjima i razaranjima tokom vekova, tvrđava se koristila u vojne svrhe sve do prve polovine XX veka.

Nema sumnje da je kontinuirano korišćenje znatno doprinelo da se do danas očuva u manje-više istom izgledu kao i pre više od šest vekova, zbog čega je poslužila kao kulisa za nekoliko filmova i TV drama, među kojima i za deo Šotrinog "Boja na Kosovu".

Utvrđenje je konzervirano posle II svetskog rata, a poslednjih godina je u toku još jedan talas sanatorskih radova.

Arhitektura

Pirot je pod Turcima doživeo veliki procvat, pa je tako sve do sredine XX veka urbana fizionomija grada imala odlike prave otomanske varošice, od čega su do danas ostali samo retki tragovi.

U periodu obnove posle II svetskog rata preovlađuje arhitektura socrealizma koja u velikoj meri uništava romantični orijentalni duh grada, ali sa druge strane još više ističe vrednost malobrojnih sačuvanih spomenika starijih epoha.

Zgrada Osnovnog suda

Zgrada Gimnazije

Među najvrednijim zgradama trebalo bi istaći takozvanu "Staru kuću" ili "Konak Malog Riste", u kojoj je danas smešten Muzej Ponišavlja.

Kuću je za sebe sagradio srpski trgovac Rista Jovanović 1848. godine, delom da bi prikazao svoje bogatstvo a delom iz prkosa Turcima - u to vreme to je bila jedna od najvećih kuća u Pirotu, za šta je Rista ipak morao da dobije posebnu dozvolu.

Kuća Malog Riste (zvanog tako po niskom rastu) sačuvana je u autentičnom izgledu, pa se i ona pojavljuje u brojnim kinematografskim ostvarenjima: najšira publika prepoznaće je iz (opet Šotrinih) filmova "Zona Zamfirova" i "Ivkova Slava".

Još jedan dragocen arhitektonski spomenik je i Srpska pravoslavna saborna crkva Rođenja Hristovog, poznata i kao Pazarska crkva ili Stara crkva.

Izgrađena je 1834. godine u vidu jednostavne jednobrodne bazilike sa širokim skladno dekorisanim pročeljem, a kao argument protiv teorije o pirotskom tvrdičluku govori podatak da je gradnja završena za svega nekoliko meseci zahvaljujući obilatim prilozima građana.

Zanimljivo je da je pod građevine ukopan nekoliko stepenika u zemlju, jer po uslovima turskog sultana crkva nije smela da nadvisi obližnju džamiju. Stara crkva je danas pod zaštitom države kao spomenik kulture od velikog značaja, dok su sve pirotske džamije odavno srušene...

Najuži centar grada danas nema više ničega orijentalnog u svom oblikovanju, štaviše deluje i pomalo bezlično.

Za pohvalu je intenzivna upotreba vode u urbanom pejzažu, u vidu raznih česmi i fontana, a tu je i nekoliko lepih spomenika iz poturskog perioda, od kojih treba istaći spomenik oslobodiocima od Turaka s kraja XIX veka.

Međutim, nekoliko velikih mermernih skulptura u samom centru mogu se posmatrati samo uz češkanje po glavi, što se naročito odnosi na zeca visokog tri i po metra.

Kultura

Najznačajnija ustanova kulture u gradu svakako je pomenuti Muzej Ponišavlja u kući Malog Riste Jovanovića.

Budući da je kuća očuvala originalni izgled i spolja i iznutra, autori stalne postavke nisu imali mnogo posla da prikažu život u jednoj bogatoj pirotskoj kući sredinom XIX veka.

Tu su neizbežno ognjište i sofra, muška, ženska i devojačka soba, raskošni hol na spratu sa bogato obrađenim plafonom i neizbežnim pirotskim ćilimima, kao i dve posebno interesantne prostorije: Ristina soba za prijem sa niskom tavanicom prilagođenom njegovom stasu u koju su svi drugi morali da ulaze pognute glave, i salon u stilu bečke secesije kojim je Rista hteo da pokaže da je u toku i sa jevropskim trendovima.

Sofra

Ristin "kabinet"

Muška soba

Ženska soba

Devojačka soba

"Bečki salon"

Pored stalne postavke u Staroj kući, muzej ima i prostorije za povremene izložbe, u kojoj je u vreme naše posete bila postavljena ilustracija osnovnog obrazovanja u Srbiji u XIX i ranom XX veku, sa skamijama, učilima i vaspitnim sredstvima tog vremena.

Ulaznica u muzej košta tričavih 80 dinara, a uz to ide i stručno (pritom i vrlo kvalitetno) vođenje od strane kustosa. Malo li je?

Iće i piće

Pirotski kraj poznat je po raznim gurmanlucima, a najpoznatiji su sirevi, peglane kobasice i specijaliteti od paprike.

Postoji više vrsta pirotskog sira, a nadaleko je čuven pirotski kačkavalj koji se u izvornoj varijanti pravi od mešavine kravljeg i ovčijeg mleka, ali može biti i čisto kravlji ili čisto ovčiji (ređe i koziji), mlađi ili stariji, sve po ukusu.

Naročito je cenjen "đubek" (sa naglaskom na E), koji zapravo čini višak odstranjen prilikom kalupljenja mladog kačkavalja, a za koji Piroćanci kažu da se može naći i na jelovniku Bele kuće.

Peglana kobasica se pravi od kombinacije kozijeg, ovčijeg i junećeg mesa (neko stavlja i magareće) i začina, a prilikom sušenja se više puta dnevno prepeglava flašom kako bi se iz nje istisnuo višak vode. Za razliku od kačkavalja, peglanu kobasicu nije tako lako naći u prodaji; važi za izuzetan delikates, mada meni lično jak, kiselkast ukus nije naročito prijao.

Po drugim đakonijama u ponudi Pirot se ne razlikuje mnogo od drugih gradova juga Srbije: tu je roštilj, tu je burek, tu je neizbežni ajvar, a tu su i odlične mekike, velike, hrskave i masne, pod sloganom "žešći mećici".

Svaki srpski kraj pohvaliće se odličnim vinom i rakijom, pa ni Pirot tu nije izuzetak.

Ljubiteljima piva ipak će više značiti podatak da u prodavnicama ima Niškog piva koje se odnedavno ponovo proizvodi, a lokalno Pirotsko pivo - mutno, nefiltrirano pšenično pivo ne može se naći u slobodnoj prodaji već se samo toči u kafanama.

Od bezalkoholnih napitaka izuzetno je popularan klaker, u mnogo varijeteta i različitih proizvođača.

Ljubitelji slatkiša ne bi smeli da propuste sladoled, koji nije toliko dobar koliko je prejeftin - kugla košta između 10 i 20 dinara, u zavisnosti od poslastičarnice.

Specijalitet pirotskih poslastičarnica je takozvani "kačamak" - sladoled kup na podlozi od šam-fila, a ne treba propustiti ni baklave i tulumbe.

Prirodne lepote

Možda najveće vrednosti Pirota nisu u samom gradu nego u njegovoj okolini. O veličanstvenoj Staroj planini je pisano i pričano naširoko i nadugačko, a ta tema teško da će biti iscrpljena uskoro.

Za obilazak ovog parka prirode svakako nije dovoljan jed'n d'n, pa ni jedna cela nedelja, ali je zato u jednom danu moguće obići manje poznatu (ali ne i mnogo manje atraktivnu, a Pirotu svakako bližu) planinu Vidlič, skonknuti na vidikovac na brdu Sarlah odmah iznad grada ili se opustiti na obali Zavojskog jezera desetak kilometara severno od grada.

Jezero je stvoreno veštačkom akumulacijom početkom šezdesetih godina prošlog veka, čime je rešen problem snabdevanja pirotskog kraja pijaćom vodom, po cenu potopa sela Zavoj koje se nalazilo na tom mestu...

Osim na Zavojskom jezeru, Piroćanci uživaju i na obalama Nišave, koja je istini za volju suviše plitka za kupanje, ali dobro dođe makar da se malo rashlade stopala.

Sa obe strane reke uređeno je lepo šetalište, uz samu obalu postoje igrališta za decu, a tu je i pešački "Ljubavni" most sa katancima koje na ogradu kače zaljubljeni parovi.

Prava mala oaza skoro u samom centru grada.

Za razliku od nekih drugih centara južne Srbije, Pirot nije jedno od onih mesta u kojima deluje kao da je vreme odavno stalo. Iako su obrisi prošlosti itekako vidljivi, ovo je grad koji gleda napred, ne obazirući se mnogo na stereotipe i viceve.

Taj napredak prepoznat je i formalno time što je Pirot početkom ove godine postao i jedno od tri nova naselja u Srbiji sa statusom grada (uz Vršac i Kikindu), sa svim pravima i obavezama koje idu uz ovo zvanje.

Uprkos lošem glasu koji potpuno neopravdano bije Piroćance, putnik-namernik u Pirotu sigurno neće ostati ni gladan ni žedan, a neće mu biti ni dosadno, bar jed'n d'n. A možda i duže.

Dovoljno je samo baciti pogled ka istoku i bezbroj avantura može da počne...

_____________
* Konsultanti za prevod naslova na pirotski dijalekat: Marina i Marko Jovanović