Probijajući se kroz najjužnije delove karpatskog masiva, Dunav kao da se nakratko koleba na svom putu ka Crnom moru, pa odjednom zaokreće nazad ka zapadu.
Pre nego što se ponovo predomisli i nastavi kuda je i naumio, opisuje veliki luk oko jednog komada zemlje koji na karti podseća na ključ, pa ga tako i nazivaju.
Stešnjen između mističnih predela istočne Srbije i zagonetnih prostranstava jugozapadne Rumunije, ovaj ključ kao da ipak više tajni skriva nego što otključava. Usred njega izdiže se Miroč planina, carstvo lekovitih trava i epskih junaka...
Iako se Miroč nikako ne bi mogao svrstati u visoke planine, lako mu je da bude impozantan nad obalama Dunava koji se valja čitavih pola kilometra niže pod grebenom.
Gledajući uvis, litice miročkih vrhova nadvijaju se nad rekom kao kameni stražari Đerdapa, najveće evropske klisure koju svi osim nas zovu moćnim imenom Gvozdena Kapija (Porțile de Fier, Vaskapu, Eisernes Tor, Demirkapı, itd.).
Jedno bez drugog, Miroč i Đerdap ne bi ni postojali.
Kao što su obronci Miroča vredni divljenja kad se posmatraju sa tihe dunavske obale, tako se i Đerdap u svoj svojoj veličanstvenosti sagledava tek sa miročkih vidikovaca, koji iz te perspektive deluju sićušno i beznačajno spram siline reke koja je tu prosekla svoj put kroz karpatske stene i tuda odvukla čitavo jedno more u zaborav istorije.
Na neke planine ljudi se penju zbog uživanja u usponu, na neke zbog uživanja u pogledu. Miroč definitivno spada u ove druge: dok put do njegovog grebena ne donosi skoro nikakva uzbuđenja, od pogleda odozgo zastaje dah kao retko gde.
Najpoznatiji vrhovi Miroča su Veliki Štrbac (sa 768 metara nadmorske visine ujedno i najviši vrh planine) i Mali Štrbac (626 m.n.v.), sa kojeg se po mišljenju mnogih pruža najlepši vidik na Đerdap.
Podno vrha korito Dunava se širi u kotlinu zvani Mali kazan, koju mnogi smatraju jednim od najlepših delova ove reke. Zato je na vrhu podignuta mala drvena osmatračnica, ali i bez nje pogled je zaista izuzetan.
Komšije Rumuni dodatno su ukrasili panoramu živopisnom crkvom manastira Mrakonija na samoj obali Dunava, ali kotlinom suvereno vlada lik kralja Decebala uklesan u stenu visoku četrdeset metara. Poslednjeg vladara Dačana istorija je upamtila po žestokom otporu rimskim osvajačima (koji je ipak slomio car Trajan početkom II veka naše ere), pa su ga zato Rumuni u periodu nacionalnog buđenja pod Austrougarskom (sredinom XIX veka) proglasili svojim nacionalnim junakom.
Izradu najviše kamene skulpture u Evropi finansirao je krajem devedesetih godina prošlog veka rumunski biznismen, istoričar i disident Josif Konstantin Dragan, a nije slučajno da je njeno mesto odabrao tako da Decebal budno motri na čuvenu Trajanovu tablu sa srpske strane (kojoj se ne može prići s kopna), još uvek prkoseći svom velikom protivniku skoro dve hiljade godina kasnije...
Nisu Decebal i Trajan jedini junaci ovog kraja.
Po predanju, Miroč je često pohodio i Kraljević Marko, po kojem se jedan lokalitet na ovoj planini zove Markov kamen, a legenda kaže da još uvek spava u nekoj miročkoj pećini dok čeka da se Šarac napase mahovine, kada će opet ustati i poći u boj.
Najčuvenija narodna pesma koja smešta Marka u ove krajeve je "Marko Kraljević i vila", u kojoj je Miroč planina opevana kao gotovo mitološko mesto, dom hirovite vile Ravijojle i bašta bilja koje čak diže iz mrtvih.
Blagotvorna flora Miroča nije samo plod mašte narodnog pesnika: sa preko 1300 vrsta lekovitog i jestivog bilja, Miroč je bio čuveno lečilište još za vreme Rimljana, koji su ovu planinu zvali Unum, čemu bi najviše odgovarao prevod "jedna jedina".
Jednako je bogata i fauna, pa tako ne čudi da su baš podno Miroča, u Lepenskom viru, počela da niču prva naselja još u srednjem kamenom dobu. Nažalost, danas je ovde sve manje neprohodnih prašuma o kojima su pisali Evlija Čelebija, Feliks Kanic i Jovan Cvijić, ali su padine još uvek prepune najrazličitijih samoniklih i pitomih plodova.
Ako zvuči kao da je Miroč mesto iz bajke, možda tako i jeste.
Ali, miročka bajka samo je jedna crtica na magičnoj slici Đerdapa, monumentalnoj kompoziciji čuvenoj već hiljadama godina koju je uprkos tome nemoguće sagledati do kraja. A ovo remek delo prirode, tek ovlaš obojeno ljudskom rukom, najlepše je pogledati baš sa visova Miroča.
Нема коментара:
Постави коментар