Kalendar može da priča šta hoće, ali proleće je definitivno stiglo i kod nas. Laste i rode se doduše još uvek baškare na godišnjem odmoru, ali zato su svi ostali vesnici proleća tu: sunce, visibabe, fruškogorsko blato i neizbežni Osmomartovski susreti planinara u Vrdniku...
Da budem iskren, Osmomartovski susreti su baš onaj tip planinarske akcije kakav najmanje volim. Starijim kolegama je možda ovo odlična prilika za druženje na početku nove planinarske sezone posle zimske neaktivnosti, mladim naraštajima je možda dobar povod za upoznavanje sa Fruškom gorom; gužva i gungula u kombinaciji sa jednom te istom stazom koja se ponavlja iz godine u godinu (pa i to stazom kojom prolazi još nekoliko fruškogorskih planinarskih akcija) nikako nisu moja ideja savršenog izleta u prirodi. No, kako je neuputno biti crna ovca u relativno maloj sredini, tako se i od rumskog Borkovca uvek očekuje da pošalje svoju delegaciju u susedni Vrdnik.
 |
| Manastir Ravanica, Vrdnik |
Kako to Dauni Junior reče svojevremeno: "Listen, smile, agree, and then do whatever the fuck you were gonna do anyway." Tako i mi radimo na Osmomartovskim susretima. Pojavimo se, prijavimo se, susretnemo se sa svima, slikamo se, i onda odemo nekim svojim putem. Po mogućstvu što dalje od organizovane kolone. Znam, liči to na mene, ali neću da preuzimam zasluge za nešto što klub radi odavno pre nego što sam ja uopšte postao član. A neke tradicije treba i poštovati, zar ne?
 |
| Jedna grupna |
Ove godine naš izbor trase za uspon na fruškogorski greben razlikovao se od zvanične sasvim dovoljno da izbegnemo najgore blato meni najneomiljenije deonice Fruškogorskog maratona (srećom, poslednjih godina je vešto izbegavam izborom dužih staza) između manastira Jazak i izletišta Brankovac. Od Vrdnika smo se popeli Popinom livadom i preko Grbe se spustili na drugu stranu tog grebena, kod ostataka starog jazačkog manastira uz Veliki Jazački potok.
 |
| Popinom livadom |
Manastir Jazak jedan je od najposećenijih i najpoznatijih na Fruškoj gori. Ako ni po čemu drugom i oni koji nikad nisu bili u ovim krajevima čuli su za njega makar po mineralnoj vodi koja se toči u blizini istoimenog sela. Manastir Jazak osnovao je despot Jovan Branković još u XV veku, ali ono što mnogi ne znaju je da se mesto na kom je ovaj manastir prvobitno podignut nalazi oko kilometar severno od današnje porte.
Lokalitet koji danas zovu Stari Jazak zavučen je duboko u šumu, van glavnih pešačkih staza. Direktan put od prnjavora ka starom manastirištu presekla je kasarna, zbog koje ovi ostaci deluju nepristupačnije nego što zaista jesu. Čak i kada bi neki namernik zabasao ovamo, sasvim je moguće da bi kroz nekadašnju portu prošetao bez osvrtanja.
 |
| Ostaci manastira Stari Jazak |
Manastir je preseljen na današnje mesto tridesetih godina XVIII veka, kada su crkva i konaci postali pretesni za sve veći broj vernika koji su pohodili ovu svetinju, a nekoliko decenija kasnije manastirske zgrade su i razgrađene.
Vekovi su učinili svoje - od crkve su danas vidljivi samo temelji, zarasli u mahovinu i korov, i jedino što svedoči da to nije samo neobično pravilna hrpa kamenja je metalni krst u prostoru nekadašnjeg oltara, ni on ne naročito vidljiv spram šumske kulise. Zid konaka, kao najočuvanija građena struktura, jedva da može da nagovesti koliko je ovde nekada sve moralo vrveti od života...
Stotinak metara severno od Starog Jaska, Veliki Jazački potok nastaje spajanjem Srnećeg i Crnog potoka. Uz oba vodotoka penju se ka grebenu Fruške gore staze kojima se ređe ide. Duž Crnog potoka pruža se živopisna dolina koju bi negde drugde čak nazvali i kanjonom; na Fruškoj gori to je možda samo još jedan potok, ali oni koji su jedinu sremsku planinu istraživali i van dobro uhodanih staza znaju da se duboko u nedrima ove lepotice malo šta može nazvati tek običnim.
Znaju to i divlje svinje, mnogo bolje od nas: pet-šest povelikih primeraka uspeli smo da iznenadimo i nateramo u trk do nekog drugog skrovišta. Iznenađenje je bilo obostrano, pa će uspomena na ovaj susret ostati bez fotodokumentacije. Svinje su ga do sada već sigurno i zaboravile.
 |
| Kanjonom Crnog potoka |
Kažu da ono što je lepo uvek kratko traje, ako je suditi po našem usponu duž Crnog potoka ta izreka mora biti istinita. Ubrzo se spajamo sa ostatkom učesnika Osmomartovskih susreta, a pre uključenja u blatnjavu stazu koristimo verovatno poslednju priliku da ove zime još jednom prođemo kroz svež, neugažen sneg. Onda opet sledi gužva, graja, vika, cika...
U takvoj atmosferi izlazimo na Isin čot (522 m.n.v.), treći vrh po visini na Fruškoj gori. Slikamo se, bar deo naše ekipe, pa žurimo da preduhitrimo glavninu "osmomartovaca" na putu ka Zmajevcu.
 |
| Deo ekipe na Isinom čotu |
Usput koristim priliku da se odvojim i popnem na još jedan obližnji vrh, po imenu Crvena krečana (512 m.n.v.), malo poznat i nepravedno zapostavljen, tim pre što se nalazi na jedva par stotina metara od Brankovca, a maratonska staza prolazi tik ispod vrha. Zašto je tako, teško je reći - verovatno zato što je glavica vrha skroz obrasla u šumu i nema nikakvog pogleda, pa opet sve što Crvenu krečanu suštinski razlikuje od Isinog čota je to što na njoj nema nikakvog obeležja.
Usudio bih se da kažem da sâm vrh čak izgleda i zanimljivije, zbog stenovitih struktura prilično atipičnih za Frušku goru. Ako ikad na ovom potezu primetite diskretnu žuto-belu markaciju, ona će vas odvesti pravo na vrh. Koliko ćete u tome uživati, to je već sasvim subjektivno.
Stajati na mestu koje retko ko posećuje (a može svako, kad god poželi), u skoro nepojmljivom trenutku samoće dok jedva tridesetak metara niže prolaze stotine ljudi, samo po sebi je dovoljna nagrada nekome ko ne traži previše.
 |
| Na vrhu Crvena krečana |
U neku ruku, ma koliko sam vrh delovao kao antiklimaks, za mene je Crvena krečana bila vrhunac akcije. A posle vrhunca nema smisla detaljisati o "autopilot" deonici Brankovac-Zmajevac, još gungule u planinarskom domu, narodnjacima sa razglasa, još susretanja sa poznanicima i prijateljima... Pa opet, treba ceniti i te sitne trivijalnosti, jer bez njih nam ni ono lepo ne bi toliko prijalo...
 |
| Pogled na Novi Sad sa Brankovca |
 |
| Pogled na Vrdnik sa Zmajevca |
Za neke je planinarska sezona tek počela, nekima se samo nastavlja. Miriše na još jednu uspešnu godinu, ili je to samo miris proleća. U svakom slučaju, dobro miriše.
DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA:
Нема коментара:
Постави коментар