Enos

Danima pogledom tražim greben Enosa, ali tamo gde bi trebalo da stoji planina nema ničeg osim oblaka. Neko bi se zadovoljio plažom i hladnim pivom ispod suncobrana, ali moje misli plove ka visinama skrivenim od očiju. Daleko iznad nas, na vrhovima besni Zevs. Do nas samo povremo dopiru teške kapi kiše od kojih bežimo u talase Jonskog mora. A vreme teče...

Boraviti u gradu na reci a ne prošetati preko mosta, ili u podnožju planine a ne stati makar na neki vidikovac, oduvek mi se činilo nekompletnim doživljajem. Ako su reka ili planina makar po nečemu značajni, tim pre. A Enos nije bilo kakvo brdo.

Tu je negde...

Najviša tačka jonskog ostrvlja izdiže se čitavu milju nad peščanim obalama Kefalonije. U pradavna vremena, iznad oblaka su bila svetilišta grčkim božanstvima. Na najvišem od svih vrhova žrtve su prinošene gromovniku Zevsu; i danas se vrh zove Megas Soros - "velika gomila", po životinjskim kostima koje bi ostajale nakon obreda. I ime cele planine, Enos - "molitva" - vuče korene otuda. Sa vrha pogled seže daleko do susednih ostrva; dim sa žrtvenika morao se videti još dalje.

Skretanje na stazu do vrha

Mnogo godina kasnije, planina je zaštićena kao nacionalni park, najviše zahvaljujući varijetetima četinara koji se mogu videti samo ovde i krdima poludivljih konja koji jure planinskim putevima. To mora biti moćan prizor!

Međutim, za naših nekoliko dana na ostrvu pogled je izgubljen u oblacima. Čak i dok sunce usijava pesak pod tabanima, preko planine je navučen paperjasti jorgan. Dugo planirane ture i pažljivo pripremljeni trekovi postaju sve kraći; danima proučavam prognozu koja se iz sata u sat pogoršava i u subotu uveče konačno pronalazim ustaljen "prozor" od par sati vedrine - ponedeljak od šest do osam ujutro. Sunce izlazi tek u sedam. U devet se već očekuju gromovi. Valja biti brz.

Poslednji koraci do vrha

Megas Soros (1628 m.n.v.)

Otvaram oči na prvi zvuk alarma i nekoliko minuta gledam u prazno, u krov šatora koji se u mrklom mraku još uvek ne nazire. A da se jednostavno okrenem na drugu stranu i odspavam još pola sata? Sat? Da li je uopšte vredno? Ionako skoro do samog vrha moram kolima, a to nije to... Da li će se uopšte razvedriti, makar i toliko? A šta ako me put nikad više ne navede u ove krajeve?

Koji minut kasnije zvuk motora nakratko remeti tišinu kampa, farovi prosecaju usnuli Argostoli. Drži se, Enose, stižem!

Par hiljada godina nakon što su sveštenici na vrhu planine prizivali bogove, visoke antene prizivaju signale mobilnih telefona. Dotle zato vodi odličan, nov novcat asfaltni put, što vožnju po gustoj magli nastupajuće zore čini tek za mrvicu podnošljivijom.

Sve dalje pod točkovima, spava čitava Kefalonija. Namerno držim radio isključen. Mrtvilo noći remeti tek poneka koza zalutala među serpentinama.

Na odvajanju sa magistrale ka grebenu nakratko zaustavljam automobil, gasim motor. Nigde svetla, nigde zvuka. Iako treba da svane za manje od sata, mrak se može seći nožem... A da odremam još koji minut, pitam se. "Ovde? Ne budi lud, idemo dalje!", viču uglas đavolčić i anđelak na ramenima.

Do kraja asfalta prestižem prve zrake sunca za dobrih pola sata, ali već počinje da se nazire ponešto. Vrhovi borova crnjih od noći. Čelične rešetke repetitorskih antena. Put od grubog tucanika dalje po grebenu, skoro do samog najvišeg vrha.

Hladnoća planinskog svitanja reže, osvežava za sve one dane prženja na plažama. Obuvam patike, ogrćem i polar. Avgust u Grčkoj, tri i po kilometra vazdušnom linijom od obale Jonskog mora.

Od vrha Keraies, na kom se nalazi šumarak metalnih antena, najviši vrh Enosa Megas Soros deli svega kilometar i po puta i jedva petnaest metara visinske razlike. Istini za volju, put se odavde neko vreme spušta, pa treba savladati i čitavih stotinak metara uspona, ali svejedno zbog takve staze kod kuće ne bih ni razmišljao da ustajem iz kreveta.

Lagao bih kad bih rekao da je i ovde sama staza nešto vrednija muke. Ali neponovljiva atmosfera jutarnjeg mira, bez najmanjeg zvuka, čitava planina samo za mene, to je nešto što je vredelo doživeti. Da sam se iste sekunde vratio u kola i spustio nazad do kampa, i dalje bi vredelo.

Jorgan od oblaka

Desetak minuta laganog spuštanja kasnije, sa širokog šumskog puta strmo uzbrdo odvaja se stazica, povremeno obezbeđena drvenom ogradom i stepenicama. Od izlaska iz šume do najviše tačke planine, Kefalonije i svih Jonskih ostrva ostaje još nekoliko lakih koraka po golim stenama, do stuba sa geodetskom oznakom, kupe od naslaganog kamenja i odavno izbledele drvene table.

Kad pre, razmišljam. Nisam čestito uspeo ni da osetim stazu pod đonovima, a već na vrhu. Osećam se kao prevarant dok se potpisujem u začuđujuće očuvanu svesku iz metalne kutije. Imena sa svih meridijana, poneko i iz Srbije. Izvanredan vidik, kažu. Ali, iako je iznad moje glave nebo čisto, plaže se kroz izmaglicu jedva naziru a sa južnog horizonta polako nadire front vertikalnih oblaka koji ne slute najbolje...

Pa opet, ne ide mi se dole. Nekako sam se već navikao da izlazak na vrh podrazumeva probijanje kroz gužvu i čekanje u redu za slikanje uz obeležje; biti sam na planini, saživeti se sa tim svečanim mirom, danas je retka privilegija malobrojnih.

Greben je mamio da se ide dalje, vetar je podsećao na vreme za polazak, a onda je samo na minut Helios prosuo svoje zlatne zrake po hladnom kamenju i okupao Enos kratkotrajnom toplinom, dok oblaci nisu počeli da navlače zavesu preko planine...

Uživanje u pogledu

Dok prilazim mestu gde sam pre čitave večnosti od sat vremena ostavio auto, više ne vidim ni visoke antene. Zastajem samo na trenutak i sa jednog vidikovca par koraka od puta bacam poslednji pogled u dubinu, ka južnoj obali Kefalonije koja tek počinje da se budi, pokušavam da upijem panoramu koju ko zna da li ću ikad više videti...

A da nisam napravio tu pauzicu, sigurno ne bih video fascinantnu igru svetlosti kroz krošnje crnih borova, kao da planina kaže da ćemo se videti ponovo...

Nagradna igra: pronađite repetitor

Rešenje u sledećem broju

Na putu nazad ka civilizaciji, zaustavljam se na istom mestu gde sam davno jutros na trenutak ugasio motor. Tada nisam ni video stub sa ikonom pored puta - kandilakiju - neizbežan sastavni deo grčkih pejzaža, odmah uz mesto gde sam stajao, pa čak ni crkvicu sa druge strane magistrale - Agios Elefterios. Sveta Sloboda...

Ulaz u nacionalni park. Nema rampe, nema naplate ulaznica i "ekoloških taksi".
Sa unutrašnje strane ograde nema nijednog papirića van korpi za otpatke.
"Što je svačije to je ničije" očigledno ne važi u Grčkoj...

U kamp stižem taman pre nego što ostatak društva počinje da se budi. Na Enosu je uveliko besnela oluja. Planina je ostala skrivena od pogleda, ovog puta potpuno nevidljiva iz podnožja. Jedva sat vremena u visinama ponekad je pravi poklon, ponekad treba da se osećamo srećnim za i toliko jer ko zna da li će sledeće prilike ikad biti.

Sveta Sloboda

Svete koze, slobodne

Neki drugi put, ako i dođe, voleo bih da se sve kockice slože za povezivanje čitavog grebena. Imam utisak da Enos to zaslužuje. Da li mi to zaslužujemo, videćemo valjda nekad. Ako Zevs tako odluči...

DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA: