Božićni uspon na Rtanj, prva godišnja akcija koja tradicionalno okuplja planinare iz čitave Srbije, ove godine održan je po 36. put. S obzirom na probleme u organizaciji i realizaciji prošlogodišnjeg uspona, ove godine je izostalo pokroviteljstvo Planinarskog saveza Srbije, koji je ovu akciju proglasio akcijom visokog rizika i uputio preporuku klubovima da se ne odazivaju pozivu organizatora... Međutim, i pored visokog rizika akciji je prisustvovalo više visokih funkcionera PSS, a među desetinama klubova našla se i delegacija planinarskog kluba Borkovac iz Rume.
Pored toga što važi za jednu od najtežih u Srbiji, Božićni uspon na Rtanj jedna je od najposećenijih, ali i najkontroverzijnih planinarskih akcija kod nas. Iz godine u godinu, uprkos često zaista lošim vremenskim uslovima, sve više planinara pokušava da se popne na najviši vrh planine koju mnogi smatraju "najvećom piramidom na svetu", iako njen oblik realno nema nikakve veze sa piramidom osim kad se posmatra na fotografijama ili iz velike daljine, pa i to samo iz tačno određenih uglova.
 |
| Piramida, nema šta |
Naravno, sa većim brojem učesnika uspona sve su veće gužve i zastoji na putu do vrha, toliko da to nekima ozbiljno remeti uživanje u penjanju, pa mnogi počinju aktivno da izbegavaju ovu akciju. Čekanje u redovima ka vrhu planine, posebno po snegu, brišućem vetru i dvocifrenoj temperaturi ispod nule sigurno nisu prve stvari koje padaju na pamet kad se pomene planinarenje. Pa ipak, na svakog planinara koji bojkotuje Božićni uspon na Rtanj dolaze dva nova, privučena magnetnom silom planine prema kojoj se mnogi odnose kao da druga u Srbiji ne postoji...
Povećane gužve naravno donose i više problema i organizatorima i učesnicima, a sve je više i onih koji dolaze potpuno nepripremljeni i neopremljeni za ovakav tip uspona, toliko da je prethodnih godina GSS morao da za rukicu spušta pojedince niz planinu, zbog čega su se na stazi pravila "uska grla", gde je opet dolazilo do veće nervoze i još problema...
I dok bi neko mogao opravdano da kritikuje GSS što se uopšte meša u izvođenje akcije umesto da samo bude u pripravnosti za slučaj krajnje nužde, najveću odgovornost za sve probleme na Rtnju poslednjih godina trebalo bi da snose vodiči kojima je bitnije da od članova svojih ekipa uzmu pare za odlazak na akciju nego da ih upozore na potencijalne rizike staze ili čak zabrane uspon nekome ko ne poseduje adekvatnu opremu.
I dok bi neko mogao opravdano da kritikuje GSS što se uopšte meša u izvođenje akcije umesto da samo bude u pripravnosti za slučaj krajnje nužde, najveću odgovornost za sve probleme na Rtnju poslednjih godina trebalo bi da snose vodiči kojima je bitnije da od članova svojih ekipa uzmu pare za odlazak na akciju nego da ih upozore na potencijalne rizike staze ili čak zabrane uspon nekome ko ne poseduje adekvatnu opremu.
Zbog sve više teškoća u realizaciji akcije, PSS je ove godine presekao i proglasio Božićni uspon akcijom visokog rizika, a osim toga usponu je ukinut i status republičke akcije. Običnim učesnicima akcije to možda ne znači mnogo, ali sama najava da ove godina na stazi neće biti pripadnika GSS kao da je pokolebala mnoge, pa je tako i odluka PSS očigledno urodila plodom: iako je i dalje učesnika bilo sasvim dovoljno da se do vrha penje kao u redu za hleb i mleko devedesetih, ovog puta bilo je primetno manje onih u patikama, gumenim čizmama i tankim jaknicama, a u poređenju sa prošlom godinom zastoji praktično nisu ni postojali.
 |
| Kolona mrava ka vrhu |
Međutim, ono što je najbitnije je da uprkos proglašenom visokom riziku cela akcija protekla bez većih problema. Planinarske "masovke" možete voleti ili ne, ali nenadano sresti prijateljsko lice na planini uvek je pozitivna stvar, osim ako niste težak mizantrop. Pa ako je nešto iskupljujući kvalitet ovakvih akcija, to mora biti to.
 |
| Ostaci kapela Julijusa Minha na vrhu Rtnja; spomenik srpskoj pohlepi i praznovericama |
Za razliku od prethodnih godina, ovog puta Šiljak nas je počastio i odličnim pogledom, makar prema severu i nepreglednom brdovitom prostranstvu Kučaja i Homolja. Ka jugu su se valjali oblaci, baš onakvi za kakve kažu da na Rtnju ne slute na lepo. Ipak je ceo dan prošao skoro kako se samo poželeti može, ako se izuzmu orkanski vetar i hladnoća... Još uvek čujem krckanje ledenih kristala pod nogama i osetim peckanje dok se razbijaju o izložene delove lica. Vredelo je svake sekunde.
Nekolicina najluđih iz rumskog Borkovca i ove godine je razvila zastavu kluba na najvišem vrhu jedne od najposećenijih srpskih planina. Nekima od nas ovo je bio prvi put na jednoj ovakvoj akciji. Verovatno nikome neće biti poslednji.
Rizičan ili ne, zimski uspon na Rtanj s pravom nosi naslov jednog od najtežih kod nas, a baš zato ćemo mu se uvek vraćati, sa republičkim statusom ili ne, masovno ili u odabranom društvu. Ali do sledećeg viđenja, ima u Srbiji još toliko planina i prirodnih lepota koje vredi videti i obići. Rtanj je samo jedan od prvih koraka u ovoj godini, a ako se po jutru dan poznaje biće i ovo jedna zanimljiva sezona...
DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA:
Нема коментара:
Постави коментар