Za početak, Fruška gora

Planinarska sezona 2018. nije se čestito ni završila, a već je došlo vreme da se započinje nova. Planinarski klub Borkovac iz Rume već godinama tradicionalno održava prvu godišnju akciju na Fruškoj gori, pa ni 2019. neće biti izuzetak. Ovog januara izbor je pao na relaciju Mala Remeta - Isin čot, kombinacijom dobro poznatih markiranih staza i puteva kojima se ređe ide. Upoznajemo svoj kraj, da bismo ga više voleli.

Iako se svrstava među najniže, Fruška gora je sigurno planina sa najviše markiranih staza u Srbiji, a na svaku markiranu dođu bar još dve nemarkirane i još toliko pravaca kojima se planinari kreću a koji zapravo i nisu staze već samo dovoljno prohodni delovi šume ili potočnih dolina. Zato je biranje staze za šetnju jedinom sremskom planinom i najstarijim nacionalnim parkom u Srbiji jednako izmišljanju tople vode, jer ma koliko neki lokaliteti delovali nekome kao teška divljina (da ne upotrebljavam onu reč sa vukovima), nekom drugom je to možda redovna špacirung linija.

Mala Remeta

Staza koju smo odabrali za prvo ovogodišnje pešačenje obuhvatila je deonice koje većina sremskih planinara može da pređe napamet vezanih očiju, ali povezane stazama za koje neki možda ne znaju ni da postoje. Pa opet, teško da se od Fruške gore može očekivati neka egzotika.

Široke ledine

Od manastira u Maloj Remeti krenuli smo uzbrdo novim asfaltnim putem ka Širokim ledinama - dvadesetak planinara, od potpuno novih lica do prekaljenih veterana. Nažalost, oblačno jutro nam je onemogućilo uživanje u vidiku koji je odavde verovatno najlepši sa cele Fruške gore, jer se po lepom i vedrom danu može videti ne samo ceo Srem nego i cela Mačva i dobar deo Šumadije, sve do Valjevskih planina i dalje...

Umesto toga, odmah hvatamo široki šumski put ka istoku, ka brdu Klačina (ili Teočin, kako ga već ko zove) koje deli Malu Remetu i Jazak. Iako planinari ređe koriste ovaj pravac, ovuda inače prolazi trasa Evropskog pešačkog puta, koja se u stvarnosti svodi na retke i izbledele crveno-žute markacije koje niko ne može da uhvati ni za glavu ni za rep otkuda se pojavljuju i kuda nestaju...

Klačina

Podno karakteristične borove šume na vrhu Klačine, za pauzu iznenađenja pobrinuli su se predsednik Borkovca drug Radić i Peđa Nešković iz Jaska, vrstan poznavalac skrivenih fruškogorskih kutaka. Peđa je u jednom takvom kutku, u jednoj vrtači na brdu, napravio sebi malu brvnaru, sakupljajući i obrađujući srušena stabla u šumi, što bi se reklo sa svojih deset prstiju. U snežnom ambijentu, teško je poverovati da ovo nije Tara ili Zlatibor. Za doručak možda prerano, ali za kuvano vino uvek je dobar trenutak, naročito po hladnoći koja štipa obraze i ujeda za prste.

Posle možda i predugog predaha, spuštamo se do manastira u Jasku i odmah nastavljamo oštro uzbrdo maratonskom stazom, na brdo Grba između Jaska i Vrdnika pa lagano uzbrdo ka grebenu Fruške gore. Prepreke zaobilazimo lagano, usput se mimoilazimo sa lokalnim sakupljačima badnjaka, i to su otprilike sva uzbuđenja koja donosi ovaj deo puta. Deonica između Jaska i Brankovca mi je uvek bila među najmanje omiljenim na Fruškogorskom maratonu, pa mi čak ni zimska idila ne menja mišljenje...

Manastir Jazak

Ubrzo počinje da promiče i sitan sneg, pa hitamo ka najvišoj planiranoj koti da prestignemo mećavu... Isin čot, sa svoja 522 metra nadmorske visine, treći je najviši vrh Fruške gore, i kao i svi fruškogorski vrhovi prilično je antiklimaktičan. Sa severne strane, od grebenskog puta deli ga jedva stotinak metara, a iako uspon sa južne strane zahteva kakvu-takvu kondicionu spremnost, neko bi možda rekao da se napor baš i ne isplati: pogled, neko posebno obeležje, pečat, stvari koje bi neko mogao da očekuje od jednog planinskog vrha na Isinom čotu jednostavno ne postoje. Pa opet, onaj ko sve to očekuje na Fruškoj gori očigledno je pogrešio planinu.

Isin čot (522 m.n.v.)

Brza fotografija za uspomenu, i odmah krećemo nazad nizbrdo, ovog puta grebenom zvanim Veliko kamenito do Srnećeg potoka. Staza sa Isinog čota do korita Srnećeg potoka deo je takozvane Vodopadske transverzale, koju je svojevremeno trasirao Aca Damjanović, znameniti istraživač fruškogorskih bespuća, i markirana je crvenim trouglom u belom krugu, ili bolje rečeno trebalo bi da bude markirana, budući da su ove oznake vidljive samo na prvih nekoliko desetina metara staze a posle toga se više ne mogu uočiti...

Nadine kaskade u januaru

Ova staza ulazi u korito kratke bezimene pritoke Srnećeg potoka, koji je ime dobio po velikoj populaciji srna u ovom delu Fruške gore (mada bi se po preoranom terenu dalo zaključiti da divljih svinja ima mnogo više), nešto iznad mini vodopada koji je Aca Damjanović nazvao Nadine kaskade, po svojoj supruzi. Nešto veći (ali i dalje omaleni) Srneći vodopad koji se nalazi malo dalje uzvodno, ostavljamo za neki drugi put.

Prateći korito Srnećeg potoka izašli bismo nazad ka Jasku, pa da bismo skratili put penjemo se iz potoka na brdo Kovačevac, a odatle sečemo nizbrdo kroz lavirint šumskih puteva. Ubrzo se ukazuje i maratonska markacija, i za par desetina metara stižemo do Pinkijevog groba.

Na obeležju piše da je na ovom mestu poginuo narodni heroj Boško Palkovljević, a bolji poznavaoci istorije narodnooslobodilačkog pokreta na Fruškoj gori znaju da su saborci tu zapravo pokopali njegovo telo nakon što je podlegao teškim ranama zadobijenim u pucnjavi pri povlačenju iz Male Remete. Posle rata, Pinkijevi ostaci preneti su na spomen-groblje u Sremskoj Mitrovici, gde se i danas nalaze.

Pinkijev grob

Od Pinkijevog groba do Širokih ledina i nazad do Remete ostalo je još vrlo malo, i prvu akciju kluba u 2019. godini završavamo u sumrak, po sve jačoj vejavici. Ostalo je još samo zagrejati se čajem, kafom ili kuvanim vinom u remetskoj Lugarnici, raskopati i očistiti kola i put pod noge... Ako se po jutru dan poznaje, biće ovo hladan i snežan januar. I biće ove godine još priča za pričanje...

A ako vam ovaj izbor staze deluje zanimljivo, možete je i sami preći uz pomoć treka koji se nalazi na ovom linku: https://www.wikiloc.com/hiking-trails/fruska-gora-mala-remeta-isin-cot-31986781. Za razliku od ostalih dostupnih trekova sa ovog područja Fruške gore, ova cela tura ide dobro prohodnim putevima, bez lomatanja po jarugama i probijanja kroz žbunje i šiblje. Pa možda se negde i sretnemo. Godina je tek počela...

DOPADA VAM SE OVAJ TEKST? PRATITE BLOG perpetuuM Mobile I PREKO FACEBOOKA: