Postojano nad Trebinjem stoji gromada Leotara, krševiti greben čije gole stranice stvaraju iluziju mnogo veće visine od one kojom stvarno može da se pohvali. Iako se ne bi mogao svrstati među visoke planine, kameni div nadvija se čitav kilometar nad gradom na Trebišnjici.
Kao večita inspiracija i motivacija, od pamtiveka privlači ka svom vrhu korake onih željnih širokog pogleda na sve četiri strane sveta, na lakši ili teži način. Lakši, blagim serpentinama dugim čitavih šesnaest kilometara, ili teži, samo pravo uzbrdo, za manje od pet kilometara od centra grada!
Po tako specifičnim karakteristikama, Leotar je kao stvoren za trke tipa "vertikalni kilometar", gde se hiljadu metara visinske razlike savladava za manje od pet kilometara staze.
Istini za volju, Leotaru fali pedesetak metara da bi dostigao okruglu hiljadarku iznad obala Trebišnjice, ali i dužina direktne rute dostiže jedva četiri i po kilometra. Sasvim dovoljno za stazu vrednu svakog respekta.
"Trebinje vertikal", koji je ove godine održan četvrti put, polako ali sigurno stiče status jedne od najatraktivnijih trka ove vrste u ovim krajevima.
Možda o tome najbolje svedoči cifra od preko dvesta učesnika, sa svih strana bivše Jugoslavije. Jedna slovenačka ekipa vozila se čitav dan samo da bi istrčala uz padine od hercegovačkog krečnjaka u vremenskom limitu od dva sata. Spram njihove odiseje, devet sati putešestvija rumsko-mitrovačkog tima po šumama i gorama Bosne ponosne (plus još deset u povratku) deluje kao vožnjica u luna parku.
Ako je suditi po količini ludaka i fanatika, trebinjski klub "Vučji zub" napravio je pravu stvar!
Četiri godine ranije, umesto uspona na Leotar po nehumanoj prvomajskoj jari izabrao sam lenjo popodne pod krošnjama trebinjskih platana i čempresa, i nikad nisam smatrao Leotar za nedovršeni posao; znao sam da će doći na red pre ili kasnije, i taj red je došao više pre nego kasnije.
Mogu samo da zamislim kako je tog dana kamen isijavao toplotu, na deset stepeni više nego ovog jutra pretoplog čak i za prevrtljive standarde baba Marte.
Sa lukova Arslanagića mosta, Leotar kao da se može rukom dohvatiti. Kao da do antene na vrhu ne bi smelo da bude više od sat vremena hoda.
Ali kako se u početku naivna staza privlači kamenim goletima, tako se njen nagib lagano povećava, od varljivih serpentina preko kotrljavog sipara do poslednjih par stotina metara koji prosto zovu da se prelaze četvoronoške.
A vrh je sve vreme tu, na dohvat ruke, samo što nije, još malo, još samo malo...
Dva sata od centra grada do vrha Leotara možda zvuči komotno, ali je u realnosti za hod jakog tempa, bez većih pauza, sasvim knap. Za manje od toga već treba dobro zapeti, ali da ne umemo da zapnemo ne bismo se ni trudili da dolazimo.
U praksi, manje od sat vremena do gore jedva je izvodljivo. Kažu da rekord staze iznosi 48 minuta, ali isto tako kažu i da na sve što lokalci pričaju o vremenu potrebnom za uspon treba dodati još pola sata...
Kažu i da se sa vrha po čistom danu vidi sve do Jadrana, ali mi smo morali da se zadovoljimo snežnim vrhovima Orjena i Trebinjem kao na dlanu.
Osećanjem još jedne pobede nad samim sobom, ukusima veštačkog voćnog soka i pravog sočnog voća, lepom i teškom finišerskom medaljom.
I samo toliko potpuno je neprocenjivo.
O tome koliko se "Trebinje vertikal" može nazvati lepom trkom svaki učesnik bi mogao dati sopstveni sud, ali oko visokog nivoa organizacije ne bi smelo da bude dileme.
A od grada u kom su se vekovima preplitali austrougarska ažurnost, mediteranska ležernost i orijentalna toplina i koji je spojio samo ono najbolje od sva ta tri sveta, drugačije nismo ni očekivali.
Da li je bilo vredno voziti se dvadesetak sati tamo i nazad zbog trke koja traje jedva dva sata, uopšte nemamo ni najmanju dilemu. Uostalom, šta je devetsto kilometara asfalta spram jednog u kamenu...
A hoćemo li se ponovo vraćati Leotaru nije pitanje "da li" već "kada".
U Trebinje su ionako svi dobrodošli.
Нема коментара:
Постави коментар