Venčac - vrh koga više nema

Mermer je metamorfna stena nastala rekristalizacijom karbonatnih stena, najčešće krečnjaka i dolomita. Vrlo je značajan kao ukrasni kamen, pre svega u vajarstvu i završnim radovima u građevinarstvu, a najviše se ceni čist beli mermer, bez primesa drugih minerala.

Najčuveniji svetski mermer potiče iz Karare, u italijanskoj provinciji Toskani, a sa nama bližih prostora svetski glas je stekao onaj sa hrvatskog ostrva Brač.

Najveće nalazište mermera u Srbiji je planina Venčac u okolini Aranđelovca - planina koje, ako se eksploatacija nastavi ovim tempom, u dogledno vreme više neće biti...

U geografskom smislu, Venčac je samo još jedna od niskih paleovulkanskih planina severne Šumadije, ne mnogo drugačija od Avale, Kosmaja i susedne Bukulje.

Ipak, među šumadijskim brdima prepoznaje se na prvi pogled, po belim flekama kamenolomâ koje odskaču od padina obraslih gustom šumom kao pečati na glavi tifusara.

A osim toga, Venčac se razlikuje od većine drugih planina i po tome što - više nema vrh!

Do pre svega nekoliko godina, vrh Venčaca bio je potpuno obrastao šumom, krajnje neugledan ali sasvim pitom u svojoj neuređenosti. Međutim, krajem jeseni 2018. godine, članovi planinarskog društva "Bukulja" iz Aranđelovca izrazili su zabrinutost da se jedan od kamenoloma iz kojih se sa Venčaca vadi mermer opasno približio vrhu planine i da preti da odnese i sam vrh.

Malo ko ih je tada shvatao ozbiljno, ali u novembru je vrag odneo šalu. Kamen koji je obeležavao vrh nestao je u miniranju, a nekoliko dana pre toga planinari su skinuli i spustili limenu tablu sa imenom vrha, da spasu bar ono što se spasti može...

Do vrha Venčaca (nekad na nadmorskoj visini od 658 metara) još uvek vodi staza od manastira Brezovac, ali umesto vrha na planini - zjapi rupa.

Najviša tačka onoga što je ostalo niža je od nekadašnjeg vrha za cela tri metra, i ako je verovati GPS uređaju, nalazi se čitavih trideset metara dalje. Tamo gde je nekada bio kamen oko koga su ponosno pozirali šumadijski planinari, sada je praznina...

Mnogo je prirodnih lepota koje su vremenom postale žrtve večite ljudske potrebe za iskorišćavanjem svega onoga što mislimo da se od ove naše planete može iskoristiti.

Možda najupečatljiviji primer u poslednje vreme čine derivacione mini hidroelektrane koje niču i gde im je mesto i gde nije (a na većini mesta nije). I nije to slučaj samo kod nas.

Ali planina sa odsečenim vrhom sasvim je retka pojava. (Mada ne i potpuno jedinstvena, čak i u našim okvirima - ista sudbina je pre mnogo decenija zadesila vrh Kišnjeva glava na Fruškoj gori, koji za razliku od vrha Venčaca ipak nije bio i najviši vrh te planine).

U nekim od takvih slučajeva cilj ipak opravdava sredstvo, ali da li se to odnosi i na Venčac, teško je reći.

Iako je venčački mermer kod nas još uvek izuzetno cenjen, upućeniji kažu da u nalazištima u planini gotovo da ga više nema u obliku blokova, pa je sve što se izvuče iz kamenoloma relativno sitno i upotrebljivo uglavnom kao frakcija i sirovina za izradu mermernog praha (od kog se kasnije prave veštački mermer i razne vrste ukrasnog cementa), što tako intenzivnu eksploataciju čini praktično besmislenom.

A i istini za volju, svetski glas venčačkog mermera je, najblaže rečeno, samo priča koja se u ovim krajevima prepričava bez čvrstog osnova.

Iako kod nas postoji nekoliko monumentalnih dela arhitekture na kojima ima istaknutu dekorativnu ulogu, tvrdnje o navodnoj upotrebi venčačkog mermera na svetski poznatim građevinama (uključujući postolje Kipa slobode, jedno krilo Bele kuće, aerodromsku zgradu u Kairu i još mnogo toga) nemaju potporu u proverljivim izvorima...

Čak i priča o viševekovnoj tradiciji iskopavanja mermera sa Venčaca nije potpuno istinita: prvi organizovani kopovi otvoreni su početkom XX veka pod patronatom Karađorđevića (koji su svoj kraljevski dvor svejedno obložili mermerom sa Brača), a Nemanjići za koje arheolozi vezuju neke od najstarijih građevina otkrivenih na Venčacu preferirali su studenički mermer, koji možda ima manje zvučno ime ali se smatra i kvalitetnijim od venčačkog...

Sa druge strane, ni vrh Venčaca se nije mogao nazvati preterano planinarski atraktivnim ili vrhunskim penjačkim dostignućem, ali da li ga je zato bilo opravdano uništiti?

Da li je uopšte radi prividno udobnijeg života opravdano uništavati prirodne resurse, ma koliko oni bili obnovljivi?

Ali dok se neki resursi vremenom i obnavljaju (ma koliko sporo), jednoj planini teško da će ponovo izrasti jednom izgubljen vrh...

Planine često posmatramo kao simbol večite ljudske težnje ka visinama, ali neke će nažalost ostati upamćene kao znamenja razorne moći pohlepe koja uništava sve pred sobom zarad svetog profita. A Venčac bi se sigurno svrstao u ovu drugu grupu...


Vodiči "Bukulje" kažu da na tu stranu više neće da vode ture. Kad imaju prelepu planinu po kojoj su dali ime klubu, sa dva velika jezera, mnoštvom staza i nepreglednim šumama, ka Venčacu i ne moraju...

A dan kad će ovu nekad rado posećenu planinu izletnici zaobilaziti u širokom luku - nije daleko. Ako do tada uopšte bude i postojala...