Najlepše je ipak kad smo u mogućnosti da ova dva načina spojimo u jedan, pa je tako naš izbor za ovogodišnje prolećne praznike pao na Kopaonik, najmanji nacionalni park Srbije na našem najvećem planinskom masivu.
Sa skoro 80 kilometara dužine, 45 kilometara širine i dva kilometra visine, Kopaonik je jedna od najpopularnijih destinacija planinskog turizma u Srbiji. Raznovrsnost flore i faune, prirodnih lepota, kulturno-istorijskih spomenika, kao i mogućnosti za najrazličitije aktivnosti na otvorenom, čine ga pravim magnetom za izletnike, naročito ljubitelje zimskih sportova, ali poslednjih godina nažalost manje za planinare, budući da su bombardovanjem vojnog kompleksa na najvišem vrhu 1999. godine velike površine glavnog masiva planine i danas prepune zaostalih kasetnih bombi, pa je kretanje van dobro utabanih staza ne samo nepreporučljivo već i bukvalno opasno po život!
Međutim, i pored toga Kopaonik ima svašta da pruži, toliko da je tri dana (koliko smo mi imali na raspolaganju) dovoljno tek da se sva njegova bogatstva jedva naslute...
Međutim, i pored toga Kopaonik ima svašta da pruži, toliko da je tri dana (koliko smo mi imali na raspolaganju) dovoljno tek da se sva njegova bogatstva jedva naslute...
 |
| Novoselske bačije |
 |
| Treska (Šiljak) |
U vikend naselje, udaljeno oko četiri kilometra od glavnog turističkog kompleksa, stižemo u petak oko tri ujutro.
Vremenska prognoza ne obećava. Noć nije toliko hladna koliko sluti na promenu vremena, a već od jutra najavljena je kiša koja bi u ponedeljak trebalo da se pretvori u sneg. Ništa čudno za kraj aprila na 1500 metara nadmorske visine, pa smo spremni i da vikend provedemo između četiri zida, uz topao kamin.
Rančevi su svejedno spakovani za šetnju u prirodi, ali je i hard disk laptopa napunjen filmovima i muzikom, a na memorijskim karticama telefona našla se i pokoja elektronska knjiga, za svaki slučaj.
 |
| Detalji uspona na Pančićev vrh iz vikend naselja |
Dan ipak sviće vedar i topao, pa nedugo posle doručka obuvamo cipele za pešačenje i žurimo da ga iskoristimo što više možemo, sve se nadajući da će nas front oblaka sa horizonta obići u širokom luku...
Kroz naselje Novoselske bačije izbijamo na greben zvani Treska, ali njegov vrh ovog puta ostaje pored naše trase: pravac Pančićev vrh, bar onoliko koliko se do gore može! Kad već nemamo previše vremena na raspolaganju, treba da ga iskoristimo što bolje.
Uspon ka najvišim vrhovima Kopaonika tehnički je lagan bilo kojim putem da se krene, ali deluje da je sa zapadne strane najživopisniji, što zbog širokog vidika što zbog raznovrsne staze.
Pogled puca ka nepreglednom moru brda i planina, među kojima bi se u izmaglici mogli prepoznati Golija, Rogozna, Goč, Stolovi, Hajla, Mokra gora, pa čak i Prokletije i Komovi...
 |
| Kaćun iliti lažni šafran (Crocus medius); za razliku od preskupog začinskog cveta, ovaj njegov rođak je blago toksičan i nije za jelo |
Za razliku od uspona ski stazama sa severne strane, zapadna trasa ide čas grbavim zemljanim putem kroz polja kleke a čas širokim makadamom, kojim se do vrha može izaći i malo jačim kolima.
Ove poslednje činjenice su mnogi očigledno itekako svesni, pa je prostor oko napuštenog površinskog kopa podno vrha Suvo rudište (po kom je vrh tako i nazvan, a i cela planina duguje svoje ime rudnicima kojih je ovde bilo još u srednjem veku) pretvoren u ružno smetlište koje značajno kvari uživanje u inače veličanstvenoj prirodi...
 |
| Geodetski obelisk Suvog rudišta iznad napuštenog kopa |
Lagano izlazimo na sedlo između Suvog rudišta i Pančićevog vrha i zastajemo kraj spomenika deminerima Vojske Srbije stradalim u raščišćavanju planine od zaostalih kasetnih bombi, čitavih trinaest godina nakon NATO agresije.
Iako deluje kao da u vojnoj bazi na Pančićevom vrhu nema nikoga, i uprkos skorijim tvrdnjama nekih planinara da su uspeli da priđu mauzoleju našeg najvećeg botaničara, odlučujemo da ipak ne pokušavamo da izađemo na najvišu tačku planine; umesto toga, okrećemo se na suprotnu stranu i geodetski obelisk koji označava najvišu kotu vrha Suvo rudište (1976 m.n.v.) proglašavamo za cilj svog dana. Skromnom je i ovoliko dovoljno.
Iako deluje kao da u vojnoj bazi na Pančićevom vrhu nema nikoga, i uprkos skorijim tvrdnjama nekih planinara da su uspeli da priđu mauzoleju našeg najvećeg botaničara, odlučujemo da ipak ne pokušavamo da izađemo na najvišu tačku planine; umesto toga, okrećemo se na suprotnu stranu i geodetski obelisk koji označava najvišu kotu vrha Suvo rudište (1976 m.n.v.) proglašavamo za cilj svog dana. Skromnom je i ovoliko dovoljno.
 |
| Spomenik deminerima |
 |
| Pančićev vrh (2017 m.n.v.) |
 |
| Suvo rudište (1976 m.n.v.) |
Niz skijaške staze ka centru hvatamo poslednje zrake popodnevnog sunca, pa snabdeveni potrepštinama žurimo kući da prestignemo sumrak, stazom kroz predivne četinarske šume za koje kažu da se u njima krije najviše neeksplodiranih projektila...
Mesta kao stvorena za kampovanje i uživanje, koja će verovatno još dugo ostati zabranjena za korak namernika...
 |
| Pogled na Suvo rudište i Pančićev vrh iz turističkog centra |
Pasje vreme, tek da nas podseti da je ponekad (ali samo ponekad) korisno i provesti i jedan dan u lenčarenju, uz dobru muziku i zanimljivu knjigu.
Nijedan dan nije izgubljen ako smo u gubljenju vremena uživali...
 |
| Spomenik na Mramoru |
Uskršnja nedelja je uprkos oblacima osvanula suva, ali smo posle kuckanja šarenim jajima napolje ipak pošli kolima. Za planirani izlet valjalo je poteći i malo dalji put, ali i za svaki slučaj imati u blizini i krov nad glavom, makar i mobilan.
Do vodopada Jelovarnik imali smo skoro sat vožnje, ali za razliku od situacije pre samo petnaestak godina kada je ovaj pravi skriveni biser prirode bio poznat samo lokalnom stanovništvu i retkim dobrim poznavaocima ovog kraja, danas je sasvim lako dostupan: niz kopaonički greben spusti se vrtoglavim serpentinama do Brzeća, a zatim se odmah posle spomenika na lokalitetu Mramor (koji označava poprište jedne od najvećih bitaka partizana i četnika u II svetskom ratu) skrene desno na jak makadamski put koji vodi maltene do samog vodopada.
Do vodopada se pešice stiže za svega nekoliko minuta, ali se zbog vijuganja rečice kroz gustu bukovu šumu ne može ni pretpostaviti kakva vrednost se nalazi na samo par stotina metara od puta, pa skoro i da ne čudi podatak da se za vodopad nije ni znalo sve do 1998. godine.
Sa ukupnom visinom slapova od 71 metar, u vreme kad je otkriven smatrao se za najviši u Srbiji, dok na Staroj planini nisu determinisana još dva veća vodopada; od cele te visine jedva polovina se može sagledati iz podnožja, ali je i dalje prizor više nego impresivan.
Za one kojima je to malo uzbuđenja, do uske terasice između gornje i donje kaskade vodi strma i neugledna stazica, sa koje se vodopad može sagledati iz drugačije, za nijansu više "adrenalinske" perspektive...
 |
| Donja kaskada; ovo u podnožju je neki čobanin, budala... |
 |
| Gornja kaskada |
.jpg)
 |
| Pogled sa terase niz donju kaskadu |
Na povratku smo ugrabili taman dovoljno vremena za još dva zanimljiva lokaliteta, prvo vrh Mala Šiljača (1611 m.n.v.), svega stotinak metara od glavnog puta, sa kog se pruža vrlo zanimljiv pogled ka istoku, na Juhor, Jastrebac, Radan, sve do Ozrena i Rtnja na obzorju.
Mala Šiljača predstavlja jedan kraj uzvišenja koji se sa druge strane završava tek nešto višim vrhom Velika Šiljača (1625 m.n.v.), atraktivnije kupaste forme i verovatno nešto drugačije vizure, koji smo ipak ostavili za neku drugu priliku...
 |
| Ka Maloj Šiljači |
 |
| Velika Šiljača |
Poslednja lokacija koju smo posetili ovog puta bio je rezervat prirode Bele stene.
Pre izgradnje novog asfaltnog puta do turističkog centra, krševite litice Belih stena nadvijale su se nad putem Brzeće-Rudnica, čiji ostaci se još uvek naziru u dnu kamenitih formacija; danas su Bele stene lako dostupne sa puta, što ih ne čini i manje primamljivim.
Uski greben sačinjen od golih krečnjačkih stena, okružen nepreglednim četinarskim šumama, deluje kao minijaturna verzija neke od durmitorskih greda.
 |
| Ka Belim stenama |
 |
| Žljeb, najviša tačka Belih stena |
Najvišu tačku Belih stena čini vrh Žljeb (1772 m.n.v.), ali je sa nižeg istaknutog grebena ka jugu mnogo lepši pogled.
Negde pri kraju otkrivamo i jedan pokušaj ferate, očigledno još uvek nedovršene, a u svakom slučaju vrlo nebezbedne jer osim metalnih nogostupa (pa i to na takvim rastojanjima da se negde praktično mora skočiti da bi se dohvatio sledeći oslonac) nema ni sajlu niti bilo kakvo drugačije osiguranje... Nismo ni pokušavali da otkrijemo odakle tačno dolazi, ali ako jednom čujemo da je otvorena ferata na Kopaoniku lako ćemo umeti da je pronađemo...
 |
| Kopaonička ferata... |
Nikad nisam bio pobornik koncepta vikendica, prosto me ne privlači ideja da svaki slobodan vikend u prirodi provodim na istom mestu, ali jednom mestu toliko prepunom raznovrsnih zanimljivosti poput Kopaonika ne bih imao ništa protiv da se vraćam više puta godišnje...
Mogućnosti za neke nove izlete na najvećoj planini Srbije ima i više nego dovoljno, a planove je bar lako napraviti...
Potrebno nam je samo vreme. Ne mora čak da bude ni praznik.
Mogućnosti za neke nove izlete na najvećoj planini Srbije ima i više nego dovoljno, a planove je bar lako napraviti...
Potrebno nam je samo vreme. Ne mora čak da bude ni praznik.
Нема коментара:
Постави коментар