Klekovača: Prvi dani leta na najvišoj planini zapadne Bosne

Središnji deo Dinarskih planina koji čini prirodnu granicu između Hrvatske i Bosne, stoji postojano između plavog Jadrana i širina Panonske nizije.

U vencu u čijem sastavu se nalaze neke od najzanimljivijih planina Balkana, ovaj potez u kom nijedan vrh ne prelazi visinu od 2000 metara nad morem možda deluje manje atraktivno, ali opet obiluje itekako zvučnim imenima među kojima se ističu pre svega Dinara koja je dala svoje ime celom vencu, zatim Velebit, Osječenica, Šator, Grmeč...

A nad svima njima, skromno i nenametljivo, izdiže se Klekovača.

U moru zatalasanih padina i blagih vrhova koji se protežu uz zapadnu granicu Bosne teško je izdvojiti neki vrh kao dominantan, a još teže bi bilo na prvi pogled zaključiti da jedan na oko tako običan greben poput Klekovače zapravo čini najvišu planinu ovog kraja.

Obrasla gustom bukovom i četinarskom šumom koja tek pri samim vrhovima propušta nešto livada i stenja, omalena planina zavidne visine skoro se ni po čemu ne razlikuje od okolnog gorja, sve dok ne zakoračimo na stazu između njena dva vrha.

Smeštena petnaestak kilometara severoistočno od Drvara, Klekovača je potpuno nenastanjena, a jedini objekat građen ljudskom rukom koji se danas koristi je planinarski dom drvarskog društva "13 runolista", otprilike na polovini makadamskog puta od podnožja do vrha Velika Klekovača na kojem ruine vojnog objekta nekadašnje JNA svedoče o krvavim sukobima u ovim krajevima tokom devedesetih godina prošlog veka.

Poslednji su ovde držali uporište vojnici Republike Srpske, od kojih je jedna grupa u poslednjim danima bezumnog rata prilikom povlačenja upala u zasedu kada ih je poginulo trinaest. Svi su bili i planinari, pa u njihovu čast planinarsko društvo danas nosi to ime. 

Ožiljci rata vidljivi su i četvrt veka nakon obustave vatre, ali lokalci o ratu ne pričaju mnogo. Više pričaju o runolistu, za koji kažu da raste na Klekovači, ali se u poslednje vreme viđa sve ređe...

Nasuprot onome kako izgleda odozdo, greben Klekovače je stenovit, kršan, na mestima obrastao borovima krivuljima i klekom, po kojoj je cela planina i dobila ime.

Ipak, aromatičnu rakiju sa bobicama ovog zimzelenog grma u ovim krajevima naročito i ne cene. Mnogo se više uživa u pivu, posebno po toplim letnjim danima, pa makar bio i sam početak leta...

Velika Klekovača (1962 m.n.v.)

Kako to često biva, najviši vrh Klekovače (i zapadne Bosne), Velika Klekovača (1962 m.n.v.) nije previše atraktivan u planinarskom smislu; do samog vrha može se doći i malo boljim kolima, a obeležje se nalazi na platou nekadašnjeg vojnog objekta i lako je dostupno.

Mala Klekovača, čitavih dvesta metara (i još jedan metar pride) niža i jedva pet kilometara udaljena vazdušnom linijom, mnogo je interesantnija i za penjanje i za uživanje u pogledu, ako ni zbog čega drugog onda samo zbog toga što se osim svih okolnih planina i nepregledne guste šume Bosanske Krajine sagledava i Velika Klekovača i čitav greben u svoj svojoj lepoti.

Od Velike do Male Klekovače planinari su kroz kleku i krivulje probili vrlo zanimljivu grebensku stazu, ili kako je oni zovu "medveđi autoput", i to nimalo slučajno: nekadašnja planinarska staza od doma do Velike Klekovače pre par godina je zatvorena i napuštena, baš zato što je mečka odlučila da uz samu stazu napravi svoj brlog.

Kažu da na Klekovači žive još i vuk, divlja mačka i ris. Koliko se često mogu sresti, ako i uopšte, nismo saznali.

Staza koja spaja vrhove Klekovače izuzetno je zanimljiva, ne preterano teška ali začinjena sa sasvim dovoljno tehničkih detalja da bi mogla da se nazove pravom planinarskom. Na trenutke balansira između razuđenih stena, na trenutke se otvaraju široke livade i zaboravljamo da smo ipak na grebenu planine a ne u njenom podnožju.

Jednom rečju, prelazak grebena Klekovače može se nazvati - uživanjem.

Stena "Slon"

Staza koju smo prešli prolazi južnim obodom grebena. Postoji i povratna sa suprotne strane, ali domaćini kažu da je tehnički dosta zahtevnija i da bi za šaroliku grupu poput naše neke deonice trebalo obezbediti užarijom, pa onda nismo hteli ni da razmišljamo na tu temu...

Zapravo, razmišljali smo na tu temu... Zapravo, razmišljamo i dalje...

Problem je samo u tome što je do Klekovače put ipak suviše dugačak da bi se moglo otići bilo kad, tek tako...

Mala Klekovača (1761 m.n.v.)

Pogled sa Male na Veliku Klekovaču

Tu dolazimo i do pitanja koje bi neko sigurno postavio već na samom početku. Isplati li se uopšte potezati 400 i kusur kilometara, uglavnom sporim i ne baš sjajnim putevima, radi jedva desetak kilometara šetnje?

A odgovor je jedno veliko i nedvosmisleno DA.

Planinarenje tako raznovrsnom i atraktivnom stazom poput Klekovače nagrada je samo po sebi.

Kome toliko ipak nije dovoljno, u okolini ima sasvim dovoljno zanimljivosti da se ispuni jedan lep vikend u prirodi.

Ali to je već druga tema...