Jul 4, 2019

Oj Kozaro, ne treba ti kiše...


Iako se ne odlikuje velikom visinom, malo se koja planina na Balkanu po prostranstvu može meriti sa Kozarom. Nepregledno more zelenih bregova, ispresecano uskim potočnim dolinama, večito se nalazilo isprečeno na putevima osvajača, ali i danas u svojim nedrima krije mesta na koja ljudska noga nije kročila. Zato i ne čudi što je baš Kozara bila jedno od najvećih žarišta narodnooslobodilačke borbe, ali i najvećih mesta stradanja u II svetskom ratu...

Mnogo je mesta širom bivše Jugoslavije koja su odigrala značajnu ulogu u ratnoj istoriji XX veka, ali retko koje je II svetski rat toliko obeležio kao Kozaru. Okolina ove planine dala je narodnooslobodilačkoj vojsci skoro dvanaest hiljada boraca, od kojih je bezmalo deset hiljada u borbi i stradalo. Njihova imena i danas stoje na memorijalnom zidu, delu spomen-kompleksa na vrhu Mrakovica. Na svakog poginulog borca sa Kozare u ratu je ubijeno po troje civila, a svaka treća žrtva imala je manje od četrnaest godina... Koliko ih je pobijeno, dvaput toliko ih je proterano ili odvedeno u koncentracione logore, odakle se mnogi takođe nisu vratili. Kažu da posle rata na Kozari nije bilo porodice koja nije izgubila bar jednog člana, kao i da dugo nisu radile ni škole, jer nije bilo dece koja bi u njima učila...





Centralno obeležje na Kozari, ujedno i jedno od najpoznatijih spomen-obeležja narodnooslobodilačke borbe uopšte, čini spomenik Revoluciji na Mrakovici, impozantna struktura sačinjena od dvadeset betonskih monolita visine preko trideset metara, zrakasto raspoređenih u šuplji, poluprozračni valjak. Kao i većina velikih spomenika svoje ere, prilično nategnute simbolike ali vrlo monumentalne i upečatljive forme pred kojom je nemoguće ostati ravnodušan, čak i bez predznanja o strahotama koje su zadesile ovaj kraj.






Svedočanstva o slavnoj i užasnoj prošlosti Kozare čuvaju se u memorijalnom muzeju, nevelikoj zgradi dopola ukopanoj u blagu padinu Mrakovice, koja evocira ratni bunker ili skrovište. Omalena zbirka predstavlja ovaj kraj tokom rata, sa naglaskom na značajne ličnosti narodne revolucije, pre svih doktora Mladena Stojanovića. Tu su autentični dokumenti, ukazi, proglasi, naredbe... Tu su šlemovi, pištolji i mitraljezi, tu je Orden narodnog heroja Drugog krajiškog partizanskog odreda. Tu su stihovi Kozaračkog kola i "Stojanke majke Knežopoljke" Skendera Kulenovića. Tu su potresne fotografije zbegova i stravične predstavke izgladnele i mrtve kozaračke dece...






Ali možda je stravičnija - ponuda suvenira u muzeju, gde se pored edukativnih publikacija o Kozari i njenim znamenitim ličnostima i događajima, može naći čitava jedna paleta potpuno neprimerenih i neukusnih predmeta, od kojih su kičasti magneti za frižidere još i najbezazleniji. Među uspomenama sa Kozare koje se mogu kupiti u muzeju nalaze se i - bejzbol palice i drveni mačevi, od kojih neki neodoljivo podsećaju na handžare, jedan od simbola fašističkih zverstava nad srpskim stanovništvom u ovim krajevima, kakvi se štaviše mogu naći i u vitrinama muzeja...



Možda su takve stvari u današnjem društvu bez moralnog kompasa i osećanja vrednosti i normalne. Možda smo posle toliko godina bombardovanja istorijskim revizionizmom postali potpuno neosetljivi na ovakve pojave koje bi bilo gde drugde u svetu na sličnom mestu izazvale skandal prvog reda. (Zamislite, na primer, upaljače na plin u suvenirnici Aušvica.) Pa opet, nije neophodno biti potomak boraca koji su ratovali po toj istoj Bosni da bi se osetila odvratnost prema onome ko smatra da su ovakvi predmeti prikladni kao uspomena sa jednog slavnog i izmučenog mesta poput Kozare. Potrebno je samo biti svestan i normalan čovek.





Sačekao sam da se posetioci raziđu od info pulta, pa sam pitao kustosa da mi objasni simboliku bejzbol palica i handžara u muzeju Kozare. Rekao bih da mu je bilo malo neprijatno. Nemušto je složio rečenicu, kako oni, eto, imaju jednu malu radionicu za izradu predmeta od drveta... Zašto baš palice i handžari? To, tako, za decu, reče. A kupuju li deca to? Pa ne baš... Slažem se, rekoh, ne treba zaboraviti ni narodnu radinost, nije ovaj kraj samo partizanski, lepe su uspomene i varjače, drvene kašike, posude... Ali mislite li da su handžari i palice primereniji? Mrmljanje u bradu i spuštanje pogleda protumačio sam kao izraz slaganja. Pa ipak, znao sam i da neće učiniti ništa da se te gluposti uklone iz muzeja, i premeste negde gde im je više mesto. U potpalu, na primer... Zahvalio sam mu se na odvojenom vremenu, okrenuo se i izašao. Jedan deo mene hteo je da uzme jednu od onih palica i polupa ceo taj pult, ali tako ne bih bio ništa drugačiji od sila mraka koje te stvari predstavljaju. Ipak, ostavio sam i prostora za mogućnost da se taj čovečuljak ništa ne pita ili da tu zaista ne vidi ništa pogrešno... Što je možda i najstravičnije od svega...




Dobro i zlo retko kada dolaze u čistim nijansama crne i bele. Istorija koju pišu pobednici uvek je blistavija od one koju gubitnici prepričavaju šapatom. Ali, iako između crne i bele postoji bezbroj nijansi sive, to i dalje ne može da opravda relativizaciju istorije, pogotovo na mestima gde sve prosto mora biti prikazano kao crno i belo. Mora, da bismo ostali ljudi, a ne krpe bez kičme koje se savijaju kako vetar dune. Jer ako se sada među suvenirima na Kozari mogu naći drveni handžari, pitanje je vremena kada će se na njima naći i male svastike, jer eto, to je bio jedan od simbola korišćenih tokom rata (od strane naših vekovnih prijatelja, zbog kojih više ni Dan pobede ne zovemo tako da se slučajno ne bi uvredili oni koji su izgubili rat), tako, za decu... A onda će biti samo pitanje dana kada ćemo opet gledati i prave handžare i svastike... Mislite o tome.



I ako vas nekad put nanese ka Kozari, ono što možete da uradite je da se popnete na Mrakovicu, poklonite se senima deset hiljada poginulih partizana i trideset tri hiljade pobijenih Kozarčana, a onda da posetite i muzej i tamo za uspomenu kupite - drveni handžar, kakvim je možda baš neko od njih ubijen... Jer inkluzija je evropska vrednost i niko ne sme biti izopšten i diskriminisan, pa i krvnici i zlotvori zaslužuju ruku pomirenja. Pomirljivost i trpeljivost su ionako uvek bile vrednosti ovog naroda. Kolektivno pamćenje baš i ne...




Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment