Aug 28, 2019

Samarija: Najduža evropska klisura


Krit, najveće grčko ostrvo, prepun je predela izuzetne lepote, kako duž morskih obala tako i duboko u unutrašnjosti. Međutim, kada bi među prirodnim biserima Krita trebalo izabrati samo jedno mesto koje bi ljubitelji prirode neizostavno trebalo da posete ukoliko im se ukaže prilika, to bi sigurno bila - klisura Samarija.

Sa 16 kilometara dužine, Samarija nosi naslov najduže klisure u Evropi, ali i bez takvih superlativa predstavlja prizor koji zaista vredi videti: malena reka kristalno čiste vode usekla je duboko u srce nacionalnog parka Lefka Ori ("Bele planine") litice koje na nekim mestima dostižu i čitavih sto metara visine, a na najužem delu klisura je široka jedva tri metra, dok kulisa od guste četinarske šume i surovog kamenjara koja se smenjuje uz stazu stvara specifičan i vrlo prijatan ambijent za šetnju. Zbog svih svojih izuzetnosti, Samarija je uvrštena i na UNESCO-vu listu svetske prirodne baštine.







Pešačka staza trasirana je duž cele klisure, a moguće je pratiti je u oba smera, uzbrdo i nizbrdo, s tim što staza nizbrdo ipak ima više argumenata na svojoj strani. Sam silazak je i još najmanja prednost u odnosu na stazu uzbrdo, budući da konstantan spust niz klizave kamene ploče ume da bude nezgodan i naporan za kolena, ali u prilog ovog smera ide najviše to što postaje sve atraktivnija što dalje odmiče, da bi na kraju izbila na samu obalu Libijskog mora i plažu koja prosto zove na zasluženo rashlađivanje posle višesatnog pešačenja... Zato i ne čudi da najveći broj posetilaca klisure bira upravo da se spušta umesto da se penje.







Samarija inače predstavlja i jedan od najposećenijih spomenika prirode u celoj Grčkoj - u jeku sezone ovom stazom svakog dana prođe više stotina ljudi, što se doduše skoro ni ne primeti ako krenete odmah po otvaranju jedne od dve ulazne kapije. Zbog morfoloških karakteristika terena, u klisuru je jedino i moguće ući na njenim krajevima, tako da ulazak "na divlje" ne postoji kao opcija, ili je naprosto toliko opasan da ne treba ni pomišljati na tako nešto. Zanimljiv je i sistem na koji nadležni vode računa o tome da li su svi koji su ušli u klisuru iz nje i izašli zdravi i čitavi: ulaznica ima dva tiketa, od kojih se jedan daje na ulazu a drugi na izlazu!






Šetnja počinje na nadmorskoj visini od oko 1200 metara, strmom kamenitom stazom sa ukopanim drvenim prečagama koja vijuga serpentinama među tepisima od iglica četinara. Opasnost od požara ovde je sveprisutna, i to je prva stvar na koju ukazuju lokalni vodiči i rendžeri: pušenje je u nacionalnom parku dozvoljeno samo na strogo predviđenim mestima (u klisuri ih ima svega četiri ili pet), duž cele staze razvučena su protivpožarna creva, na svakih nekoliko stotina metara smenjuju se hidranti i vatrogasne postaje, a kako predostrožnosti nikad ne može da bude previše onim danima kada je rizik od izbijanja požara suviše visok klisura je potpuno zatvorena za posetioce, pa i o tome treba voditi računa prilikom planiranja obilaska.








Ono o čemu nije potrebno voditi mnogo računa je pijaća voda: na svakih kilometar ili manje u klisuri se nalaze česme, a voda se može piti i direktno iz svih vodotokova u nacionalnom parku, pa je zato dovoljno poneti jednu flašicu i usput je dopunjavati po potrebi. Zato što je sva voda u parku pogodna za piće, strogo je zabranjeno i vršenje nužde van tačno obeleženih mesta duž staze (ukupno ih ima tri), kao i gaženje po vodi, potapanje nogu i slično. A iako su ovo generalno zabrane koje u prirodi svako voli da prekrši, u Samariji ih svi redom poštuju. Nekada je utisak koji priroda ostavlja toliko snažan da možemo da osećamo samo strahopoštovanje.








Prva polovina staze je dosta strmija i uglavnom prolazi kroz četinarske šume, tek s vremena na vreme presecajući rečnu dolinu. Otprilike na pola puta stiže se u selo Samarija, po kome cela klisura nosi ime, koje je napušteno početkom šezdesetih godina prošlog veka, a danas služi kao odmorišna tačka za pešake (sa vodom, toaletom, stanicom prve pomoći, ali i heliodromom za slučajeve težih povreda) i svojevrsno planinarsko sklonište. Gledajući ove kamene kuće usred surove nedođije, čovek ne može a da se ne zapita šta je te ljude nateralo da se skuće baš na tom negostoljubivom mestu, i kako je mogao da izgleda život u jednoj zajednici tako izolovanoj od sveta i po današnjim merilima, a kamoli po standardima od pre nekoliko vekova, kada je magarac bio najbrže raspoloživo prevozno sredstvo...







Nakon sela, pejzaž počinje da se menja i konačno se ulazi u najimpresivniji deo klisure, između kamenih zidova visokih više desetina metara, koji deluje kao preslikan sa druge planete. Čak i da Samarija nije najduža klisura u Evropi sigurno bi se isticala kao jedna od najslikovitijih, a čak i da se staza svodi samo na tih pet-šest kilometara kroz njen najuži deo i dalje bi dolazak vredeo svake organizacione muke...







Pred sam izlazak iz zone nacionalnog parka nalazi se i najatraktivniji spomenik prirode klisure, takozvana Kapija, koja predstavlja njen najuži deo, širok jedva tri metra. S obzirom na blizinu Kapije donjem ulazu/izlazu iz klisure, jedan deo posetilaca koji ulaze od mora dolaze samo dotle pa se vraćaju nazad, a ovaj način obilaska Samarije popularno zovu i "staza za lenje"...




Kapija



Odmah po izlasku iz zatvorenog dela klisure stenovite litice se razilaze svaka na svoju stranu, a do primorskog mestašca Agia Rumeli ostaje još oko dva kilometra... A tamo se već može odmoriti u hladovini bašte nekog restorana ili, još bolje, direktno iz planinarskih cipela bućnuti u talase Libijskog mora! Bolji način za završetak sjajnog dana u prirodi teško da se može zamisliti!





Međutim, celodnevna avantura zvana klisura Samarija nije kompletna i bez vožnje brodom do najbližeg mesta u kom se može ući u autobus za povratak u civilizaciju, budući da Agia Rumeli nema saobraćajni pristup sa kopna. U četrdesetak minuta ljuljuškanja na talasima možda nema previše vremena za sabiranje svih utisaka, ali za jednu brzinsku dremku ima sasvim dovoljno...







Za sve one koji se nađu na Kritu, a pritom od odlaska na more traže nešto više od puke šetnje od smeštaja do plaže i natrag, klisura Samarija je izlet koji ne bi smeli da propuste. Ne samo zato što je to najduža evropska klisura, ili možda jedna od najatraktivnijih, već zato što je to najneposredniji način da se doživi pravi presek kroz ono što priroda jednog od najlepših ostrva Mediterana ima da pruži svojim posetiocima. Celokupan doživljaj klisure Samarija nešto je što se dugo pamti, i prilika koju nikako ne bi trebalo propustiti.


Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

1 comment: