Apartman 144: Ivo Andrić u Sokobanji

U viševekovnoj istoriji Sokobanje kao odmarališta i banjskog lečilišta, mnoge znamenite ličnosti boravile su ovde iz zdravstvenih razloga ili prosto radi odmora i rekreacije.

Među poznatima koji su posećivali Sokobanju, najviše traga u ovom mestu ostavili su Branislav Nušić (tvorac krilatice "Sokobanja, Sokograd, dođeš mator, odeš mlad"), Stevan Sremac (koji je ovde i preminuo), Isidora Sekulić, Meša Selimović...

Posebno mesto među ovim velikanima zauzima Ivo Andrić, jedini jugoslovenski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koji je ovde pisao neka od svojih najznačajnijih dela. U čast pedesetogodišnjice Andrićeve Nobelove nagrade, apartman 144 u hotelu Moravica pretvoren je u spomen-sobu posvećenu velikom piscu.

Kao istaknuti diplomata, između ostalog poslednji ambasador Kraljevine Jugoslavije u Nemačkoj pred izbijanje II svetskog rata, Andrić je tokom rata morao da se skloni van Beograda kako ne bi bio na oku nemačke policije, pa je tako i prvi put došao u Sokobanju 1942. godine. U dnevniku koji je u to vreme vodio ostalo je zabeleženo piščevo oduševljenje prirodom oko Sokobanje, ali i da je ovde započeo pisanje romana "Na Drini ćuprija" i "Gospođica" i napisao cele pripovetke "Jelena, žena koje nema" i "Zmija".

"Ovde u Sokobanji, gledajući ovu raskoš prirode, ovu lepotu svetlosti zemlje i neba, često me obuzme neka neobjašnjiva tuga ili zanos, pa sam tako opušten razmišljao kako bi bilo lepo, bar za trenutak, ponovo se vratiti romantizmu", zapisao je tada.

Ivo Andrić ispred hotela "Moravica"

U okolini Sokobanje, u pozadini je vrh Oštra čuka

Hotel "Moravica" početkom sedamdesetih,
u vreme kad je Andrić bio stalni gost

Andrić se i posle rata često vraćao u Sokobanju, čiji vazduh je prijao njegovim plućima u mladosti načetim tuberkulozom, a meštani ga pamte kao tihog i nenametljivog, ali i "narodskog" čoveka koji je voleo da zastane i popriča sa svakim koga bi sreo u šetnji.

"Ja ne znam čega stvarno ima ovde, ali znam da posle 15-20 dana boravka u Sokobanji radim celu godinu u Beogradu kao preporođen", govorio je.

Početkom sedamdesetih, nakon smrti supruge Milice Babić, dolazio je i po nekoliko puta godišnje i ostajao i po mesec dana, uvek u hotelu "Moravica", i obično u apartmanu 144.

Hotel "Moravica" danas

Andrić je ovaj apartman posebno voleo zbog pogleda, budući da je to pre dogradnje još dva sprata hotela početkom osamdesetih bila jedina soba sa pogledom na dve strane: prema Sokobanji i prema kanjonu reke Moravice.

U jednom sačuvanom telegramu kojim je rezervisao ovaj apartman, napisao je da se prethodne godine tu "lepo odmorio i vrlo dobro i dosta radio". A osim što se odmarao i radio, Andrić je dosta i šetao okolinom Sokobanje, duž Moravice, do Sokograda, pa čak i do vrha Oštra čuka.

O susretima na tim izletima često je pisao u svojim dnevnicima, a mnoge od tih crtica danas se mogu videti u apartmanu 144.

Povodom obeležavanja pola veka otkako je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost, u oktobru 2011. godine, apartman je zatvoren za boravak gostiju, renoviran i pretvoren u spomen-zbirku posvećenu velikom književniku.

Dnevna soba apartmana restaurisana je u obliku kakav je imala u vreme kad je pisac u njemu boravio, a ostalim prostorijama izloženi su lični predmeti i dela velikog književnika, sa akcentom na Sokobanju i njegovom boravak u ovom mestu.

Tako se tu mogu videti originalni Andrićevi zapisi, izvodi iz dnevnika, stranice kucane pisaćom mašinom, ali i izvodi iz knjige gostiju sa njegovim imenom, kao i zanimljiv crtež Sokograda koji je pisac napravio kad se prvi put našao pod njegovim zidinama. Pored nekoliko knjiga koje su pripadale (ili mogle da pripadaju) Andriću, našlo se i prvo izdanje njegovih sabranih dela, štampano dve godine posle Nobelove nagrade, a mobilijar iz vremena kad je pisac boravio u hotelu verno oslikava ambijent u kom se odmarao i radio...

Međutim, iako je Ivo Andrić zaista u Sokobanji pisao mnoga svoja dela, uključujući i znameniti roman "Na Drini ćuprija", iluzorno je pomisliti da je bilo šta od toga nastalo baš u ovom apartmanu, kako to neki vole da tvrde.

Najveći deo svog opusa Andrić je uveliko objavio pre nego što je dobio Nobelovu nagradu, a do tada je napisao i većinu od petnaestak priča objavljenih tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih. Literarni rad kojim se bavio u apartmanu 144 hotela "Moravica" svodio se uglavnom na sređivanje tih starijih dela i pisanje raznih crtica koje će biti sređene i objavljene tek posle njegove smrti, po svemu sudeći i mimo njegove volje...

Poslednji put, Andrić je Sokobanju posetio 1974. godine. U martu sledeće godine preminuo je u Beogradu.

Apartman 144 ostao je i posle toga otvoren za goste, i malo po malo se menjao godinama. Hotel "Moravica" je početkom osamdesetih dobio još dva sprata i potpuno nov izgled, ali sećanje na velikana je ostalo. Sve do pre nekoliko godina, kada je uobličeno u spomen-sobu dostojnu te uspomene.

Apartman 144 samo je jedna postavka u moru sadržaja koje Sokobanja ima da ponudi svojim gostima, ali bi svejedno trebalo da bude obavezna tačka na mapi opšte kulture, za svakoga. Kao što bi Sokobanja trebalo da bude obavezna stanica u svačijem itinereru, kad tad.

"Sokobanja sa Ozrenom bila je i ostala za mene predeo u koji sam često dolazio i nalazio mira i osveženja, nailazio na dobar prijem kod ljudi raznih zvanja i zanimanja, od seljaka do ugostitelja i lekara i umetnika. Dani provedeni u ovim krajevima spadaju u lepša i bolja sećanja moga života", zapisao je Ivo Andrić.

Teško da postoji bolja preporuka od toga.