Cer: Slavna planina heroja i legendi

Nad mačvanskom ravnicom stešnjenom između Drine i Save, izdiže se Cer kao pravo panonsko ostrvo. Omalena i oniža planina, obrasla gustim šumama lipe, bukve i hrasta (koji joj je i dao ime), izdaleka zrači pitomošću, pa bi se nekome moglo učiniti da je to tek samo jedno obično, dosadno brdašce isto kao i mnoga druga, na kom sem šume i nema šta da se vidi.

Ali, iako ga priroda nije podarila velikim prostranstvima i vrtoglavim visinama, pečat istorije učinio je Cer gromadom među srpskim planinama, spomenikom čiji svaki kamen priča priču o herojima i legendama...

Bilo koju planinu, ma koliko bila malena, nemoguće je u potpunosti upoznati u jednom danu. Pogotovo je to teško sa mestima prepunim prirodnih i istorijskih vrednosti poput Cera.

Pa ipak, sve ovako znamenite oblasti imaju obično neke tačke koje se ne smeju zaobići, i svoje asocijacije koje moraju biti poznate čak i onima koji ta mesta nikad neće posetiti. A mada je ljudska ruka ostavila svoj trag na Ceru davno u izmaglici vremena, ono što je konačno definisalo ovu planinu kao simbol ratničke slave bio je I svetski rat.

Spomen-kosturnica u Tekerišu

Između 15. i 19. avgusta 1914. godine, na ovim prostorima vođena je znamenita Cerska bitka, u kojoj je srpska vojska izvojevala prvu savezničku pobedu u Velikom ratu nad daleko nadmoćnijom austrougarskom armijom.

Najzaslužnijim za ovu pobedu smatra se Stepa Stepanović, koji je, uvidevši taktički značaj Cera za odbranu od nastupajuće austrougarske ofanzive, samoinicijativno tamo poveo trupe kako bi zauzeo položaje na njegovim vrhovima. Krenuvši ka vrhu, Srbi su se u noći bukvalno sudarili sa neprijateljskim vojnicima koji su već počeli da kopaju rovove, i tako je počela bitka koja će u naredna četiri dana odneti preko deset hiljada života na obe strane, ne računajući civilne žrtve. Srpskom pobedom nakratko je odbijena ofanziva Austrougarske, a za zasluge u strategiji Stepa Stepanović je unapređen u čin vojvode.

U selu Tekeriš u podnožju Cera sahranjeno je nakon bitke oko tri i po hiljade srpskih boraca, a na tom mestu podignuta je posle rata spomen-kosturnica koja danas predstavlja centralni kompleks posvećen Cerskoj bici.

Spomenik u obliku nepravilne piramide od kamena, na čijem vrhu stoji orao sa lovorovim vencem kao simbol pobede Srbije, projektovao je ruski inženjer Sergej Bagenski, a svečano je otvoren na Vidovdan 1928. godine, pred desetogodišnjicu bitke. Osim poginulih srpskih ratnika, u kosturnici se nalaze i ostaci čehoslovačkih vojnika koji su pokušali da prebegnu na srpsku stranu ali ih je u tome sprečila vatra njihovih dotadašnjih austrougarskih saboraca...

Muzej Cerske bitke

U sklopu kompleksa nalazi se i mali muzej sa fotografijama i predmetima vezanim za Cersku bitku, uključujući uniforme srpskih i austrougarskih vojnika, nekoliko komada oružja, odluku o unapređenju "đenerala Stepana Stepanovića", kao i znameniti Tekeriški peškir, koji je predmet jedne od dirljivijih priča iz Velikog rata.

Naime, vojnik po imenu Mileta Milutinović bio je ranjen u obe noge i nekako je uspeo da se dovuče do jedne kuće na padinama Cera. U kući nije zatekao nikoga, i tražeći nešto čime bi mogao da previje rane našao je sanduk sa devojačkom spremom odakle je uzeo dva peškira. Jedan od ta dva peškira uspeo je da sačuva kroz albansku golgotu i proboj Solunskog fronta do kraja rata, ali nikada nije pronašao "đevojku" Persu Spajić kako bi joj ga vratio, jer je ona nedugo posle rata umrla... Punih šezdeset godina posle Cerske bitke, Mileta je uspeo da nađe Persine potomke i preda im peškir, a oni su ga poklonili Narodnom muzeju u Šapcu, u čijem se vlasništvu nalazi i danas...

Uspon ka vrhu Cera, koji za mnoge predstavlja svojevrsno hodočašće besmrtnim herojima Velikog rata, može se započeti iz Tekeriša, markiranom stazom koja kreće odmah ispred spomenika. Međutim, prvih kilometar i nešto te staze vodi duž prometnog magistralnog puta, pa ako imamo mogućnosti bolje ga je preskočiti i započeti pešačenje od raskrsnice na kojoj se put ka grebenu Cera odvaja od puta koji vodi ka Tekerišu.

Planinarska staza je najvećim delom dobro uređena i markirana, i teško je zalutati. Međutim, nedugo po početku uspona staza vodi u dubok kanal, koji se brzo pretvara u potpuno neprohodnu šikaru bagremovog i šipkovog trnja, pa je ovu deonicu bolje zaobići i uključiti se u stazu nekoliko stotina metara dalje uzbrdo...

Nažalost, tako izletnici gube jedinstvenu priliku da vide jedan autentičan ostatak Cerske bitke za koji na terenu ne postoji nikakav znak i obeležje: naime, kanal kojim vodi prvih par stotina metara staze nije ništa drugo nego upravo onaj rov u kom su se prvi put srele srpska i austrougarska vojska! Za stanje u kom se nalazi ovaj jedinstveni istorijski spomenik ne treba kriviti nikoga; šabački planinari trude se da ga održavaju koliko mogu, ali priroda je naprosto jača, pa nije ni čudo što se taj potez još za vreme rata nazivao - Parlog...

U planinarskom smislu, Cer se ne može nazvati vrhunskom atrakcijom, ali je zato po količini interesantnih lokaliteta daleko ispred nekih mnogo poznatijih izletišta. Jedno od takvih je i Trojanov grad, ostatak utvrđenja o kom se raspreda mnogo legendi, ali se malo toga pouzdano zna. Pretpostavlja se da su ga prvobitno podigli Rimljani, a novije teorije smatraju ga delom signalizacione infrastrukture srednjovekovne Srbije.

Za osnivača grada smatra se Trajan Decije (koga ipak ne bi trebalo pomešati sa slavnijim imenjakom Markusom Ulpijusom Trajanom koji je izgradio znameniti most na Dunavu kod Đerdapa), prvi rimski car rođen na teritoriji današnje Srbije, u današnjim Martincima kod Sremske Mitrovice. Uprkos kratkoj vladavini (od 249. do 251. godine naše ere), Trajana Decija istorija je upamtila kao jednog od najžešćih progonitelja hrišćana.

Međutim, za Cer se vezuje i slovenska legenda o mitskom biću Trojanu, demonu sa tri glave i kozjim ušima, koji se danju krio od sunca u kuli na vrhu Cera a noću jahao do Srema i tamo spopadao devojke i žene. Ovaj demon verovatno je bio jedna od predstava boga Triglava (jednog od najneodređenijih božanstava u ionako maglovitom slovenskom panteonu), ali ga neki autori smatraju metaforom za cara Trajana i njegove progone, što neki opet iznose kao dokaz da su Sloveni naseljavali današnje područje Srema i Mačve već u trećem veku...

Neki u ovim legendama vide i koren poznate narodne pripovetke "U cara Trojana kozje uši", mada je to zapravo samo varijacija na temu frigijskog mita o kralju Midi sa magarećim ušima, koji je još u doba Trajana Decija već bio star preko hiljadu godina...

Ostaci Trojanovog grada

Za cerskog Trojana, bio to rimski car ili šumski demon, legenda kazuje da je imao pet kćeri, od kojih je svakoj podigao čitav grad u okolini Cera. Tako se Banja Koviljača zove po Koviljki, Soko grad na Sokolskoj planini po Soki, Vidin grad (ne onaj na Dunavu u Bugarskoj nego omalena tvrđava čiji ostaci su danas jedva vidljivi nadomak Tekeriša) po Vidi, dok je Kosana imala svoj grad na drugom kraju Cera. Petoj Trojanovoj kćeri vremenom je zaboravljeno ime, pa se danas ne zna ni njen grad...

Članovi PK Borkovac Ruma na Trojanovom gradu

Uz Trojanov, Kosanin grad od pamtiveka predstavlja jednu od najznačajnijih tačaka na Ceru. Iako se nalazi nekoliko stotina metara podno najvišeg vrha Cera, sam vrh se do I svetskog rata nazivao Kosanin grad, a tek posle rata proširio se naziv Šančine, očigledno ratnog porekla.

Na vrhu visine 689 metara iznad mora i danas se nalazi dobro čuvan vojni repetitor, opasan rovovima i žicom koji obeležje vrha drže kao zarobljenika. Lepa betonska prizma ofarbana u boje srpske zastave ostaje petnaestak metara izvan domašaja planinara, a fotografisanje - pa čak i zadržavanje - strogo je zabranjeno. Obično su u sličnim slučajevima ovakve zabrane samo formalne, ali na Ceru stražari sve vreme motre na šetače i izdaju naređenja, pa je i fotkanje krišom ovde neizvodljivo...

Šančine, najviši vrh Cera (689 m.n.v.)

Sam lokalitet Kosanin grad smešten je na padinama vrha Šančine, zavučen u šumu i za neupućene posmatrače praktično nevidljiv. Od nekadašnjeg utvrđenja ostala je samo razrušena kupa nekadašnje osmatračnice i jedva obrisi šanaca u okolnim jarugama. Kako je morala izgledati ova utvrda u svoje vreme jedva se dâ i naslutiti...

Ostaci Kosaninog grada

A tačno na pola puta grebenom od Trojanovog do Kosaninog grada smestilo se izletište Lipova voda, omiljeno mesto za opuštanje ljubitelja prirode iz Šapca, i šire. Nazvano po lepoj lipovoj šumi koja okružuje ovu zaravan i izvoru koji je pre nekoliko godina presušio, izletište obuhvata i etno restoran, planinarski dom koji održavaju šabački planinari, kao i crkvu brvnaru podignutu povodom stogodišnjice Cerske bitke u spomen cerskim junacima i posvećenu Svetom Jovanu Šangajskom, ruskom svetitelju srpskog porekla. Pored svega što vredi videti na Lipovim vodama, trebalo bi obratiti posebnu pažnju na table sa obaveštenjima i motivacionim porukama kakve se ne viđaju baš često.

Izletište Lipova voda

Crkva Svetog Jovana Šangajskog

Planinarski dom

Nedaleko od Lipove vode, na jednom vrhu koji nema zvanično ime, stoji poboden krst. Utabana zemlja svedoči o crkvištu - čije crkve i od kada, to ni lokalci ne umeju da kažu. Umesto oltara drveni astal, na njemu flaša sa rakijom i nekoliko čašica, da se namernici okrepe. Čija god bila crkva, ovo je hram šume i prirode.

Nažalost, ono što lokalci znaju je da se baš na ovom mestu planira izgradnja novog gargantuanskog spomen-kompleksa Cerske bitke, čija je neprimerenost u svakom smislu već dve godine predmet sporenja domaće arhitektonske javnosti, a umetnička vrednost taman tolika da bi se njegovom izgradnjom ambijent cele jedne planine nepovratno upropastio... Kada će i da li će zaista ova grozota biti sklepana, to još uvek niko ne zna...

Crkvište na bezimenom vrhu (651 m.n.v.)

Ovo su neki čobani, budale...

Ako se to ikad i dogodi, ostaje nam do tada iskoristimo svaki raspoloživ trenutak da uživamo u ovoj tako maloj, a tako velikoj planini.

Iako se na Ceru mnogo toga može videti u jednom danu, to nikako nije sve što ova planina i njeno okruženje imaju da ponude svojim posetiocima. Još mnogo staza i još mnogo legendi ostaće za neke naredne posete... A slava cerskih junaka ostaće da živi večno.