Aug 12, 2016

Komotno na Komove


Crna Gora, najmanja republika bivše Jugoslavije, zemlja je superlativa i oštrih kontrasta. Retko gde u Evropi postoji tako mnogo planina sa tolikim visinskim razlikama na tako malom prostoru, pa "đetići" čak vole da kažu da kad bi se sva njihova brda i planine ispeglali Crna Gora bi bila veća od Rusije. Koliko u ovome ima istine teško da će ikad iko uspeti da proveri, ali nema spora da su crnogorske planine među najatraktivnijim na Balkanu, pa i šire. A kao što uvek ima najboljih i među najboljima, od crnogorskih krševitih lepotica posebno se ističu Prokletije, Durmitor i, na posebnom mestu, Komovi.

Smešteni u istočnom delu Crne Gore, skoro na samoj granici sa Albanijom, Komovi se naglo izdižu iz okolnih visoravni i zbog specifičnog izgleda prepoznatljivi su iz velike daljine. Planinu čine dve jasno definisane gromade, Kučki kom na zapadu i Vasojevićki kom na istoku, između kao da je neko kašikom izdubio dolinu nazvanu Međukomlje.




Komovi nose imena po crnogorskim plemenima ka čijoj teritoriji gledaju, ali se (iz istog razloga) oko naziva pojedinih vrhova i danas lome koplja. Kad je u pitanju Vasojevićki kom, sa istoimenim vrhom visokim 2461 metar iznad mora i vrhom Bavan (2252 m.n.v.), slažu se i literatura i lokalno stanovništvo, dok se za vrhove Kučkog koma mogu čuti različita tumačenja. Masiv Kučkog koma sastoji se od tri vrha koji se protežu od severa ka jugu i u tom smeru raste i njihova visina, pa je tako uobičajen naziv za najjužniji i najviši vrh (2487 m.n.v.) jednostavno Kučki kom, ali se isto tako može čuti i naziv Južni vrh, dok se vrh u sredini (2483 m.n.v.) zove prosto Srednji kom ili Srednji vrh. Najproblematičniji u ovom pogledu je najseverniji vrh, visok 2469 metara, koji se najčešće naziva Ljevorečki kom, ali ga jedan deo lokalaca zove Ljubanski (po katunu Ljuban koji se nalazi ispod vrha), a drugi deo, koji ne priznaje nikakve "komove" do Kučkog i Vasojevićkog insistira na imenu Sjeverni vrh. Nedoumice još više hrani vazda diskutabilno pouzdana Wikipedia, koja tvrdi da Komove čine "tri visoka vrha": Kučki, Vasojevićki i Ljevorečki, dok Srednji elegantno preskače; međutim, ovo je i najčešća logika kojom se vode planinarska društva kad ovde organizuju svoje akcije, pa ćemo onda i mi ova tri vrha zvati baš tako. Što bi otpevao mladi i zeleni (i crnokosi) Željko Samardžić pre tridesetak godina, "možda imena i nisu važna"; kod Komova je svakako važniji planinarski užitak, a njega na svim vrhovima ima i na pretek.

Vasojevićki kom
Kučki kom (Južni, Srednji i Severni vrh)

Još otkad je krajem decembra prošle godine PK "Borkovac" iz Rume objavio plan akcija za 2016. mnogi su sa nestrpljenjem čekali kraj jula i uspon na tri vrha Komova. Moglo bi se čak reći da su Komovi za Rumljane i Mitrovčane od starta bili vrhunac sezone (što u konkurenciji akcija na Mokroj gori, Staroj planini i drugim atraktivnim lokacijama nije bilo ni tako lako), pa nije ni čudo da su mnogi već mesecima unapred uzeli slobodne dane (budući da je akcija obuhvatala i dva radna dana), a neki su u poslednjem trenutku pribegli opciji bolovanja. Pa ako neko pita, išli smo na planinski oporavak - sad, fizički ili psihički, zar je uopšte bitno?





Pedesetak planinara i izletnika "Borkovca" uz tri redovna gosta iz valjevskog kluba "Brđanac 014" stiglo je u "bazni kamp" u eko-katunu Štavna u četvrtak predveče, probijajući se kroz oluju i zavesu kiše koja je na momente bila brža od brisača autobusa. Zbog kiše smo, umesto u šatorima, zanoćili pod nadstrešnicom katunske trpezarije, na spojenim klupama ili betonskom podu, kako ko. Pred odlazak na spavanje oblaci su se konačno razišli i iz mraka su izronile gromade Komova kao džinovski stražari nad kampom, tu na dohvat ruke.








Od spavanja naravno nije bilo ništa: prvo smo deo noći slušali svađu mlađeg italijanskog para u susednom bungalovu (sve komplet sa vrištanjem, razbijanjem posuđa i demonstrativnim lupanjem vratima), zatim je Zoran iz Valjeva propao kroz svoj poljski krevet (sve komplet sa tupim udarcem o pod, lomljavom aluminijumskih cevi i tihim psovanjem u mraku), a par sati kasnije zvonio mu je alarm koji je uspeo da probudi sve - osim njega. Veselu graju uz kuvanje jutarnje kafe i doručak prekinuo je samo onaj Italijan, pretnjama da će nas prijaviti zbog dizanja buke; po italijanskom bontonu je očigledno prihvatljivije dizati dreku u pola noći nego se smejati u šest ujutro. Uopšte, tokom tri dana boravka u eko-katunu primetili smo veliki broj stranaca ("pravih" stranaca, ne računam bivše Jugoslovene), koji su samo blejali oko bungalova ne pokušavajući čak ni da protegnu noge do Međukomlja; čime ih je ovo mesto privuklo ako ne atraktivnim planinarskim stazama, nikako mi nije jasno. Svaka luda ima svoje veselje, reklo bi se, ali o tome ko je u ovoj situaciji luđi dalo bi se itekako raspravljati.





Ekološka država, nema šta

Za prvi dan je u planu bio Vasojevićki kom, eko katunu najbliži i tehnički najmanje zahtevan vrh Komova, što ne znači i da je uspon bio lak. Prvi, siparski deo staze savladali su svi bez problema, ali se nastavak uspona sa nekoliko stenovitih deonica i vrlo strmom travnatom padinom nekima pokazao kao prevelik zalogaj, pa smo tako već do prevoja Vere Vincek (nazvanog po botaničarki koja je ovde tragično stradala 2002. godine) stigli u nešto oslabljenom sastavu, a do samog vrha odustalo je još nekoliko planinara, očigledno zbog pogrešne procene završnog dela staze. Naime, kad se od prevoja izađe na greben Vasojevićkog koma i pogled pukne na stenoviti zid visok 150 metara ispod samog vrha, čini se kao da ostatak staze balansira na uskom stenovitom grebenu kao po oštrici noža i završnica puta do vrha deluje mnogo teže nego što zaista jeste; međutim, druga strana grebena koja se odatle ne vidi zapravo je sasvim pitoma, sva u blagim zelenim livadama, pa je tako poslednji deo uspona verovatno i najlakši.

Početak uspona na Vasojevićki kom
Staza kroz sipar



Prevoj Vere Vincek


Sam vrh je vrlo širok, pa uz betonsko obeležje bez problema može stati četrdesetak planinara (pa i mnogo više), što smo ubrzo i empirijski utvrdili. Kratka pauza, užina, pesma, fotografisanje, upisivanje u knjigu uspona, overavanje knjižice pečatom vrha i uskoro je došlo vreme za povratak. Sa istoka su preko vrha krenuli da se navlače beli paperjasti oblaci, ali srećom od kiše nije bilo ništa. Sređivanje utisaka uz logorsku vatru dopunile su prave pravcate sremske lubenice, koje su svoj put do Crne Gore prešle u prtljažniku autobusa, dajući tako pojmu "paradajz turizam" novu, bostandžijsku, dimenziju.




Spomen-ploča Pavlu Paji Miloševiću (1950-2000), alpinisti
rodom iz ovih krajeva koji je nastradao pri usponu na himalajski vrh Čo Oju



Sremske lubenice©
Neumorni Ljuba Mirković


Drugi dan je osvanuo rezervisan za uspon na Kučki kom, najviši i po mnogima najatraktivniji vrh Komova, s punim pravom. Budući da je još pre polaska na akciju najavljivano da ovaj uspon nije za svakoga, grupa je od starta bila manja od jučerašnje, a do polaska na završni uspon postepeno se i prepolovila. Ipak, i dotle je trebalo stići: prvo kroz sipar, zatim nezgodnom šumskom stazom, uskom, strmom i klizavom, i na kraju kroz amfiteatar Međukomlja, između krševitih litica Kučkog i Vasojevićkog koma (uz neverovatno siparsko polje za koje mnogi kažu da je najveće u Evropi), sve do prevoja Carine odakle se Prokletije vide kao na dlanu. Usput smo tremu od zahtevnog uspona razbijali upotrebljavajući u razgovoru što više reči koje u sebi sadrže reč "kom", praveći komplikovane kombinacije komentara dok nismo skomolali prateći komandu "velike mame" Nede Milošević i njenog kompanjona druga Radića koji su našu komunu vodili komotno, ali i bez kompromisa.







Ulazak u Međukomlje

Pogled na Prokletije sa prevoja Carine

Od Carina su do samog vrha produžili samo oni najspremniji, ispraćeni kiselim pogledom osamdesetpetogodišnjeg deda Pante, koji se sve vreme uzalud nadao da će i on biti deo "prvog tima". Završni uspon skoro sve vreme ide stenom, konstantno je u oštrom usponu i ima nekoliko tehnički zahtevnih pozicija, od kojih treba izdvojiti dva "sulundara", par kraćih vertikalnih zidova i jedno parče oštrim vrhom grebena sa čije obe strane zjapi ambis, koje zahteva izuzetnu koncentraciju. Usput smo se mimoišli sa više drugih grupa, manjih ili većih, što samo svedoči o popularnosti koju (Južni) Kučki kom uživa među planinarima iz cele Evrope, uključujući i visoke delegate međunarodnih zajednica: prilika da se oči u oči sretnete sa jednim ambasadorom Evropske Unije i glavnim komesarom UNHCR-a za jugoistočnu Evropu, obojicom u gojzericama, pruža se retko, pa su je neki od naših iskoristili za ispitivanje o datumu ulaska Srbije u EU - uskoro, što znači u narednih dvadesetak godina; kao i u planinarenju, u evrointegracijama je vrlo važno biti optimističan...

Slika ne može ni izbliza da dočara veličinu ovog sipara





Bez obzira na prazna obećanja, nijedno putovanje ne vredi bez uživanja, a uspon na Kučki kom ga pruža i više nego dovoljno. Svaki korak, svaki pogled (kad se jednom odlepi od stene i traženja sledećeg oslonca za ruku ili nogu) itekako vredi muke. Na samom vrhu jedva ima mesta za petnaestak ljudi, tako da smo se malo i gurali, ali to nas nije sprečilo da se svojski opustimo na najvišoj tački Komova. Ostavljam na vrhu košticu šljive i zamišljam kako se jednog dana vraćamo ovamo i u hladovini se sladimo plavim plodovima... Silazak, na steni po pravilu teži od uspona, ovog puta prolazi kao po loju i ubrzo smo ponovo u katunu, uz prijatan umor i hladno Nikšićko pivo.



Kratak predah od veranja po steni u pejzažu kao sa Marsa




Pečat vrha ugrađen u betonski stub





Treći i poslednji dan veranja po Komovima mnogima se pokazao kao suviše. Da li zbog umora od prethodnih dana, ranog ustajanja ili ograničenog vremena zbog povratka kući, tek planirani uspon na Ljevorečki kom većina je odlučila da zameni za berbu sočnih borovnica po visoravni Štavne, a ubeđen sam da bi i ona šačica najistrajnijih bila još manja da je informacija o težini uspona koju smo imali bila iole preciznija. Vođeni opisom "teže nego Vasojevićki, lakše nego Kučki kom" lagano smo prešli sipar od Štavne do Međukomlja a zatim se odvojili živopisnim putem ka katunu Ljuban, ubedljivo najlepšom od svih staza kojima smo tih dana pešačili: beskrajni pogledi, zatalasane livade, mirna jezerca, hladni izvori, jednom rečju idila. Kao da smo sa crnogorskih visoravni zalutali pravo u Tolkinovu Srednju zemlju...










Prišavši oštroj kamenoj kupi sa zapadne strane delovalo je kao da možemo da dohvatimo vrh rukom, međutim muke su tek bile pred nama. Završnica uspona na Ljevorečki kom nije ni toliko duga ni toliko tehnički zahtevna koliko je kondiciono iscrpljujuća i koliko zahteva savršenu koncentraciju. Prvih stotinak metara uspona savladava se vrlo strmom livadom (preko 45 stepeni nagiba), bez definisane staze, ali ono najgore počinje tek kad se izbije do stenovitog terena: finalni deo staze je izuzetno strm, tako da se mora hodati praktično četvoronoške, podloga je sva od sitnih kamenčića pa postoji velika opasnost od proklizavanja, a maltene svaki komad stene za koji se može prihvatiti rukom kruni se i lomi. Kao da cela planina stoji na staklenim nogama. Psihički pritisak nimalo ne olakšava provalija na metar-dva od staze, koja kao da nema dno. Ponovo mi pada na pamet Tolkin, i čini mi se da je opisujući svoju Planinu usuda zapravo bio inspirisan Ljevorečkim komom. A do najviše tačke treba još opkoračiti jedan previs koji kao da visi u vazduhu i onda se uzverati uz vertikalni bedem skroz do neba... Fizičke nagrade nema - na vrhu nema obeležja, nema knjige za upisivanje, nema pečata; jedino zadovoljstvo je osećati se živim, ali i to tek nakon silaska...






Tu je negde staza...




U razgovoru sa starijim planinarima, mogu se čuti svakakve priče vezane za Komove, ali lajtmotivi koji se kroz njih provlače često koriste prideve "teško", "opasno", "strašno"... Ako ijedna planina na ovim prostorima zavređuje bezrezervno strahopoštovanje, to će svakako biti Komovi. Zato se ne čudimo kad i od iskusnijih kolega čujemo da su posle prvih komovskih uspona rekli sebi "nikad više", pa se onda kasnije ipak vraćali, neki i više puta. Komovi su planina koja prave ljubitelje prirode mora ostaviti bez daha, a zaljubljenike u savladavanje litica same zove sebi. A pravi planinari će se takvom pozivu uvek odazvati. Kad god. Pa kom obojci, kom opanci...




Dopada Vam se ovaj tekst? Pratite perpetuuM Mobile i preko Facebooka.

No comments:

Post a Comment